Plava krv

Biser na dnu mora.

Ulaskom u veliki tržni centar, u momentu me je zapljusnuo oštar miris restorana brze hrane. Nisam tip osobe koji zoba salatu 24h dnevno, ali prosto, nisam ni za premasne, nezdrave namirnice.

Zagledala sam se u gomilu ljudi I sitnice koje sam uvek samo ja primećivala. Na primer... gadljivi način na koji jedan razmaženi, nalickani, egoista gleda sirotu staricu, nemoćnu da se uspenje uz prvi od bezbroj stepenika. Uvek su mi išli na živce nevaspitani idioti poput ovog. Ili...način na koji jedan odvratni bradati mamlaz pogledom prati svaku ženu koja prođe dok za ruku drži, verovatno suprugu. Kad su neki ljudi postali toliko jadni? 

Osetim Lorin kako me vuče ka nekoj prodavnici sa gigantskim, svetlećim reklamama od kojih ti se zenice skupe I počneš da trepćeš kao lud.

Pa, srećna sam što ovoga nema u dvoru.

Čim zakoračimo na svetlije bež pločice, odmah kreće ona ženska tortura sa više faza. Gledanje, procenjivanje, isprobavanje, "da li sam debela u ovome?", I na kraju kupovina ili ostavljanje.

Sa raznih strana čuo se žamor ženskih komentara većinom za odeću na policama, ali delom I za odevne kombinacije drugih. Šta je žena bez tračarenja bilo gde, bilo kad?

Iza ćoškova i rafova, normalno obučene I diskretne, virile su muške pojave, koje su predstavljale moje čuvare "iz senke", a koje su takođe privlačile prisutne, ženske poglede.
Nerviralo me je što su na bilo koji nagli pokret koji bi bilo ko napravio oko mene u krugu od 10m, oni postajali sve bliži I oprezniji.

Prevrnula sam očima na skoro svaku haljinu koju mi je Lorin prinela pred nos, jer sve su bile previše otvorene I provokativne. Ipak, srećna sam što na bal neću morati da nosim tradicionalne haljine čiji stilista bi definitivno trebao da vrati zarađeni novac.

Povrh svega, nisam mogla da se bunim. Jesam očima pravila zaokrete od 360°, ali nisam ni reč progovorila o poznatom, urbanom načinu dešavanja svakodnevice. Sve mi je ipak toliko falilo.

Ponovo sam se vratila u realnost, kada  je Lorin donela dugu, crvenu haljinu I tutnula je u moje ruke.

"Zašto hoćeš da svi vide manje tkanine, a više moje kože?" Pitala sam kao da me je interesovalo.

"Zato što ceo život nosiš vrećastu odeću I ponašaš se kao mrgud. Za ime svega, Altera, imaš šta da pokažeš, - aludirala je na moje obline koje svakako nisam videla kao izražene - a ti to olako zanemaruješ." Bila je sva zamišljena prislanjajući mi još dve haljine uz telo, dok ih je odmeravala.

"Pa, ja volim moje vrećaste trenerke." Naivno sam se branila.

"Aha, kako da ne." Gurnula me je u prvu slobodnu kabinu.

Isprva sam probala kratku, teget haljinu. Izgladila sam ivice rukama I sklonila zavesu kako bi Loren mogla da me vidi I da svoj "profesionalni" komentar.

"Um...ne znam baš. Lepo ti stoji ali ova rolka I sve...previše materijala. Nije to -  to." Još jednom je bacila pogled na haljinu bez rukava, sa rolkom I dužinom do kolena.

U pravu je. Nije bila ništa specijalna.

E sad, znate li koji je glavni trik kad kupujete haljinu? Kako možete znati je li prava? Pa, vrlo jednostavno. Ako kad je obučete, uhvatite sebe kako se pomalo narcisoidno gledate I osećate kao da u njoj možete da zgazite svakog muškarca koji na vas baca čežljive poglede, to je ta.

Vratila sam se u kabinu I probala maslinasto - zelenu haljinu, sa otvorenim delovima na kukovima I leđima. Oko vrata, nalazila se u vidu trake koja se obavija okolo I taj detalj mi nije bio najprivlačniji. Bila je prevelika iako je broj trebao da odgovara.