Plava krv

Paralela u istom životu.

"Samo da uzmem jaknu I silazim!" Viknula sam drugarici u prizemlju.

Podsetila sam sebe na umornog pingvina, snušteno se gegajući u prizemlje.

"Zašto ti je trebalo toliko vremena, samo idemo u mali šiping?" Smoreno je pitala Lorin.

"Možda zato što si me digla iz kreveta u 6 jutros!"

"Pa šta? Dugo nisi bila u tržnon centru pa sam mislila da moraš da napraviš nešto nalik spisku. A I nećemo tako lako naći haljinu I odgovarajuće cipela za nešto veliko poput ovog bala." Branila se naivno.

"Oh, ma da." Umorno sam uzvratila.

Ali, u pravu je. Nisam imala slobodnih aktivnosti još od kad sam kročila u zamak. Previše je bilo informacija I noviteta da sam prosto zaboravila da je sad 21. vek I da nemam nikakvu zabranu izlazka iz dvorca, sve dok se na kraju vratim. Više nisam pokušavala da pobegnem, a sve I da jesam, Arturu bi trebalo manje od treptaja da me vrati. Huh.

Kad smo već kod princa, moram da napomenem da nije bio najsrećniji kad je saznao za moju I Lorininu odluku da ove nedelje odemo na žurku. Vašington, ujedno I mesto gde se nalazi centralni SentKarlintonov zamak, odnosno, mesto na kome ću boraviti još par nedelja zbog proslava pred krunisanje, bio je prepun ludih diskoteka I mesta za razbibrigu.

Artur mi je pre neki dan jasno stavio do znanja koliko je moja ideja luda, posebno nakon svega što se izdešavalo, ali posle par ohrabrujućih reči od prijatelja i moje izmučeno pristajanje da me kao ludaču iz senke prati bar 10 telohranitelja, pristao je. Idalje mu nije bilo najdraže. Ali ništa nije mogao. Ja sam slobodna osoba.

Uglavnom, sad je vreme da se ponovo osetim kao ovozemaljsko biće.

Krenule smo dugim, hladnim hodnikom. Prolaskom kraj prozora, iskoristila sam priliku da još trenutak posmatram svog princa.

Kada mu je lopta došla ruku, brzo je potrčao ka suparničkom košu, I spretno je bacio u isti. Gledala sam kako mu se mišići u toj sivoj, tankoj majici, šire I skupljaju, menjaju oblike I jednostavno te zovu da balaviš za njim.

On I trojica njegovih najbližih prijatelja, dobacivali su opaske jedni drugima, smejali se, rušili, podizali, domunđavali, I sve kroz sport od kog sam operisana. Košarka.

Lorin je primetila kako sam malo zastala kod prozora I zamišljeno se oglasila.

"Prosto te navode da balaviš, zar ne?" Pitala je očarano pogledom prateći momke na terenu. Mislim da joj je za oko zapao Bajron, ali nisam sigurna.

"Pa jedan od njih definitivno, da." Idalje sam opčinjeno buljila u mušku perfektnu pojavu, nešto više od 20 metara udaljenu.

"Što štediš na osećanjima? Pa muž ti je, za ime svega." Štipnula me je za rame.

Malo me je nervirao njen način izlaganja cele situacije. Ponašala se kao da je sve jednostavno, a jebeno nije.

"Oh, dobro ti znaš na čemu počiva naš odnos. Ja sam ovde samo zbog posla, formalnosti I glume. Moji snovi nisu bitni." Previše je sve ovo iznad moje moći. Otpuhnula sam tužno.

"Naravno da jesu, Al. Samo moraš da im pridodaš veći značaj. Vidi, u životu je sve teže nego što izgleda. Ali ako smo za sve vreme, tokom kog smo disali, mislili samo o onom što se od nas traži, jesmo li onda uopšte živeli?" Ovo nisam očekivala od nje. Moja najbolja drugarica, osoba koju poznajem ceo život, ista ona Lorin koja misli samo o štiklama, perfektnim noktima, I zgodnim momcima, upravo je rekla nešto toliko dirljivo I tačno. Ma nemoguće.

"Sve I da si u pravu, jednostavno nemam snage da menjam nešto sada, sutra, za godinu dana, samo želim da vreme sve izgladi." Nastavila sam da hodam ka vratima ne znajući šta je od jednom odnelo svu energiju iz mog tela.

"Pa, tu sam ako ti budem trebala. Udaljena samo za jedan telefonski poziv." Malo je spustila ton I ublažila oštri izraz lica.

"Telefonski poziv I stotine kilometara." Pogledala sam je tužno.

"Što je ništa ako poželiš rame za plakanje. I prijatelja kome je potrebno vrlo malo vremena da dođe." Nasmejala se utešno.

"Hvala ti, Lor. Puno ti hvala." Zagrlila sam je I nasmejala se tužno.

Ne opraštamo se sada, ali ja, kao I ona, dobro znam da je kod kuće čekaju obaveze kojima će pre ili kasnije morati da se vrati.

Nešto me je peklo iznutra. Toliko mi je falio moj stari život, I osećala sam kao da sad, kad je prošlo tek 2 meseca, već pucam po šavovima.

Lepo je upoznati nove ljude, susreti se sa nečim drugačijim u životu, ali jednostavno mi je vreme ovde pokazalo koliko mi dvorac I sve što sam poznavala ranije, nije nedostajao.
Ja sam princeza, I to ostaje. Poštovaću svoju dužnost I uzdignute glave nositi epitet važnog naslednika Agardove krune, ali ništa neće osporiti činjenicu da volim svoj normalan život van zidova kraljevstva.
Shvatila sam da nikad nisam cenila slobodu I rasterećenost koju sam tamo imala, a sve ovo ovde, pomoglo mi je da shvatim koliko je poštovanje to zasluživalo.

I opet, ponekad osećam kao da nikad neću ostaviti Artura. Znam da će ispuniti obećanje koje mi je dao kad sam došla, ali osećam kao da ja prosto neću želeti da ostavim njega.
Praktično mi je postao kao deo srca i nešto bez čega moj život nije potpun. Iako nismo puno razmenjivali stavove I razmišljanja, razumeo me je. Iako je želeo da mi pokaže ko je dominantan, puštao me je. Iako samo mislila da mi se neće uvući pod kožu, uradio je to. Priznajem.

Sva osećanja u meni naterala su me da ponovo osetim duboki ambis od šupljine u grudima.

Nastavila sam da hodam do automobila u dvorištu. Lorin me je dovoljno poznavala da zna kako sad nije vreme za pitanja.

Sele smo pozadi I ubrzo se začulo brujanje motora, ne glasnije od mojih misli.

Da li ću nakon 2 godine moći jednostavno da odem? Da, moći ću.

Da li ću posle 2 godine želeti sve samo da ostavim iza sebe? Ne znam.

Trenutno se dvoumim između neverovatne paralele različitih svetova u jednom životu. U onom kojim ja živim.

.
.
.
.
.

Malo kraći nastavak, ali pošto iziskuje više razmišljanja, smatram da je ovako bolje. Do sledeće pustolovine - pozdrav I uživajte u životu, jer sigurno u njemu postoji nešto vredno vaše sreće. :)