Plava krv

Kad je realnost bajka

Piščeva perspektiva

Iz dnevne sobe na spratu začuo se snažan tresak i to je bilo dovoljno da ubrza Alterin korak uz stepenice.

Hitro je odložila svoje stvari sa strane i uletela u prostranu dnevnu sobu prelepe kuće u Vašingtonu.

Već prvim korakom, pored toplog, prijatnog mirisa doma i domaćih kolačića, u ćošku sobe je primetila  prelepog smeđokosog dečaka kako se kobeljao iz Eliotovog naručja.

"Ali ja želim taj ukvas!" Vikao i podizao svoje sitne šake u vis, dok su ga ogromni prsti stezali oko stomaka i vukli da se ne domogne novogodišnjih drangulija.

Na podu je ležalo polomljeno staklo neke praznilčne stvarčice, a Alteri nije dugo trebalo da shvati ko je krivac za to.

Videvši da je sve u redu, odahnula je i pogledala oko sebe, šireći osmeh na licu.

Sve je bilo u prazničnom duhu.

Na stolu je bilo sto vrsta kolača i slatkiša, ispod prelepe, velike jelke, nazirale su se raznobojne mašnice povrh različitih kutija sa poklonima. Na zidovima su svetlele novogodišnje svetiljke, a po prozorima bili su izlepljeni razni ukrasi, svi u temi praznika.

Alterino radosno posmatranje, odjednom prekinule su dve sićušne šačice oko njene noge.

"Mama, mama, kazi cika Eliotu da mi da da se igvam sa ukvasima!" Brkajući poneko slovo, uzbuđeno je povikao dečačić stežući je.

"Brendone, ti ukrasi služe za jelku, moramo da ih čuvamo da se ne bi polomili kao ovaj." Nežno ga je zagladila po kosi i pokazala mu ka polomljenoj stvarčici na podu. "Ali zato možemo da pozovemo Hajdi i zajedno se igramo sa pravim igračkama koje su puno bolje. Šta kažeš?" Polako je čučnula pored njega i sklonila mu odbegli pramenčić kose  sa lica.

Dečak se za trenutak okrenuo pomalo gledajući u Eliota koji je već bio na izmaku snage od sve te trke sa malim, neumorljivim detetom, a pomalo u šarene ukrase na jelci.

"Dobvo, mama, ali Hajdi ne može da se igva sada sa nama."

"Zašto ne može?" Zbunjeno ga je pogledala princeza.

"Zato što se ukakila, a tata ne ume da prvomeni pelenu." Umesto Brendonovog, čula je Bajronov duboki glas praćen smehom i okrenula se ka njemu. "Momci, gde je nestao naš silni Artur pred devojčicom od jedva godinu dana?"

Iz kuhinje su izašli Arturovi najbolji prijatelji svi zajedno donoseći hranu na sto.

Prizor je bio krajnje komičan i Altera se zapitala ko li ih je mogao tako postrojiti.

No, nije dugo morala razmišljati, jer se za njima, onako sitna, ali razborita pojavila Lorin sa kolačima u jednoj, a bokalom tople čokolade u drugoj ruci.

"Šta se smejete probisveti? Čovek se bar trudi, a vi? Šta će biti od vas? On je probio led i treba da ga poštujete zbog toga." Prekorila ih je podrugljivo na šta su se sva trojica pogledala međusobno.

Altera više nije mogla da suzbije smeh, cela situacija u njoj je budila neverovatnu sreću i spokoj.

No, na sledeći vrisak deteta, polako se podigla i krenula ka sobi odakle je zvuk dolazio.

Zašla je za hodnik i gurnula vrata iza kojih ju je bez sumnje dočekao jedan od najlepših prizora do tada.

Videvši sbog velikog, zgodnog zavodnika kako obigrava oko sićušne zlatokose devojčice, bespomoćno sa poslednjim atomima snage, dok pokušava da je umiri i promeni joj pelenu i pritom briše znoj sa čela od sveg napora i truda koji ulaže, princeza nije mogla da se ne nasmeje. Prosto joj se ugrejalo srce.