Plava krv

Lepotica je ubila zver

Sedamo u kola I nijedno se ne usuđuje da progovori.

Ljuta je. Znam. Ljuta je, jer joj u poslednje vreme konstantno kontrolišem život, a to mrzi najviše. Uz sve to, ne dajem joj nikakva objašnjena, niti razloge, ali prosto smatram da ne mora da zna. Možda bi njena panika izazvala splet okolnosti koje nemam u svom planu.

Startujem motor I ne libim se da je smelo odmerim.

Njena, sad već nešto duža, vatreno crvena kosa u valovima se prosipa preko levog ramena. Duge, crne trepavice zaklanjaju dva nežna, a u isto vreme ubojita plava dragulja kojima mi svaki put zadire u dušu sve dublje. Kao nijedna pre ni posle.
Pogled spuštam do njenih grudi koje se neravnomerno uzdižu pa spuštaju, a to govori puno o tome kako se oseća u mojoj blizini.

Zapitam se, je li pogrešno misliti I svu svoju pažnju posvetiti joj opet, iako sada imam "devojku"?

Pa, Altera bi rekla da jeste. Ali za mene nije.

Počinjem da shvatam da ništa što uradim za ovu ženu nije pogrešno I nije dovoljno.

Kao da me pravi svojim slugom iako to ne pokušava, a ja ne mogu da uradim ništa da pomognem sebi.

Možda sam se predugo lagao da je mrzim. Možda je sad kasno da je želim nazad. Ali želim je.

Kad primeti da moj pogled više nije na putu, već samo na njoj, uzvrpolji se I pogleda me.

Duboko uzdahne I zatrepće očima nesigurno kad nam se pogledi sretnu.

I eto ga! Moj druškan se ukrutio I spreman je da se ne zasiti ovom ženom nikada, kao što imam u planu.

Ali ne još. Ona će to prva priznati. Prva će priznati da me želi koliko I ja nju.

I tako mi svega neću se zaustaviti samo na njenom telu. Hoću I svaku njenu manu, svaku jebenu vrlinu, svaki uzdah, treptaj ma sve što dolazi sa njom. Mora da sam lud!

Na pet minuta od njene kuće, u mom se mozgu nešto zavrti, te naglo okrećem volan I vodim nas u drugom pravcu.

"Arture." Sam glas ove žene me tera do ludila. Pitam se kako će zvučati kad moje ime bude vrištala sa sedmog neba?

Nasmejem se za sebe I primetim da me gleda kao ludaka. Od kad sam nju upoznao, to I jesam.

"Arture, kuda idemo?" Postaje pomalo nervozna, a ja se zapitam da li mi idalje veruje?

Nagazim gas I za manje od pet minuta se zaustavljam na odredištu.

Ako mi do sad nije verovala, sada će morati, jer ću joj sve reći. Znaće zašto sam ovde.

Otvaram njena vrata I pružam joj ruku.

Na trenutak me zbunjeno pogleda, ali ipak odluči da položi šaku u moju. Nasmejem se kad vidim koliko je njen dlan sitan u odnosu na moj.

"Arture, gde smo?" Osvrće se oko sebe, tiho šaputajući kao da nije 23:00 uveče I kao da nekoga zapravo ima napolju.

Ne znam otkud sad ovo njeno raspoloženje? Do pre sat vremena je bila spremna da me ubije, a sad odjednom pristaje na moje iznenadne promene planova. Altera na kakvu sam ja navikao bi mi se već popela na glavu ili me pre svojim sitnim, ali jakim rukama premlatila, dok bih joj se ja smejao I sve više padao na nju. Ne mogu da kažem da mi se ne sviđa ovo njeno tiho izdanje, ali mi je prosto čudno I nekako...pipavo.

Možda je samo shvatila da ne može ići protiv mene ili se umorila od naših neprestalnih svađa.

"Hoćeš li reći nešto?" Osveste me njene reči kad shvatim da buljim u nju metar od auta iz kog smo upravo izašli.