Plava krv

Sloboda je skupa

Altera! Šta to radiš?" Vikao je Artur iza mene, ali sam ga ignorisala.

Taman kad su svi hteli da me napadnu, iz mase se čuo glas od malo pre.

"O ma da li je moguće!" Ciknuo je jezivi stvor I zapljeskao rukama dok sam ja stiskala dva noža među prstima.

Počeo je toliko bolesno da se smeje, da mi se neka čudna jeza uvukla u telo.

"Sklanjajte ruke momci, ovde imamo princezu lično!" Progurao se između crnih odela I polako mi prišao.

Odbijala sam da se povučem. Podigla sam glavu da de suočim sa njegovim licem kada je stao samo metar dalje od mene.

Odavde je izgledao još bolesnije, sa jasnim osmehom umobolnika I mirisom koji je varirao od krvi do ruža.

Dugo me je u tišini posmatrao ne menjajući izraz lica.

"Izgledaš isto kao ona." Šapnuo je skoro nečujno I tada sam primetila neki ludački sjaj u njegovim očima. "Tako lepa I čista." Podigao je ruku da me pomazi po licu, ali sam samo sklonila glavu I besno ga pogledala.

"Sklanjaj se od mene gade!" Viknula sam I prislonila mu nož uz žilu kucavicu za sekundu.

Svi stražari okolo su nagrnuli ka meni, ali ih je on zaustavio kratkim pokretom ruke.

Na trenutak je pogledao u mali nožić spreman da mu preseče centar života, ali je onda sa osmehom vratio pogled na moje oči.

"I tvoja narav je na nju. Bila je tako vatrena." Govorio je, kako se moje disanje ubrzavalo od besa.

"Altera, beži od njega! Beži molim te, samo idi." Artur je svim silama pokušavao da se oslobodi.

Vrlo sporo I procenjeno je sklonio moju ruku sa svog vrata bez treptaja. Kao da nisam mogla da mu naudim.

"Eh, šta ti je ljubav. On bi dao sve za tebe, ti sve za njega I tako doveka. A zašto I čemu kad svi na kraju umremo?" Izvukao je maramicu iz džepa I bez žurbe obrisao ono malo krvi sa vrata.

"Kako se usuđuješ da se posle svega pojaviš?" Siktala sam od besa.

"Kako se usuđujem? Pomislio sam da bi tvoj poslednji pogled za promenu posvetila nečemu vrednom. Meni?" Samozadovoljno se nasmejao upijajući moju ljutnju kao igru petogodišnjeg deteta.

Još jače sam stisla noževe, ali taman kad sam krenula ka njemu, odgurnuta sam snažnim, nemilosrdnim udarcem.

Pala sam na pod još nesvesna brzine svega što se dogodilo, jedva otvarajući oči.

Predeo celog stomaka je brideo od bola.

"Ne! Altera! " Prolomio se krvavi, prinčev glas, dok je silovito pokušavao da se oslobodi.

"Glupa devojko. Osvesti se već jednom. Ovo je gotovo. Šah - mat. Vi ste mrtvi, a ja dobijam ono što želim." Zakreštalo je čudovište, prilazeći mi.

Nisam sigurna šta mi je uradio tim udarcem, ali moje telo je bilo na izmaku snage.

"Ali ne brini, lepi mali leptiru. Tvoja smrt će biti najzanimljivija." Osmehnuo mi se, agresivno me hvatajući za pozadinu vrata, dok me je podizao na noge.

Moja stopala su se tresla i bilo je pravo čudo kako sam ostala na nogama.

Držao me je čvrsto poput zmije koja uhvati svoj plen. Ruke mi je stisao iza leđa.

Okrenuo me je ka Arturu i Reju u jednom naglom pokretu.

I tada sam ponovo pogledala prinčevo lice. Sve je još uvek bilo tamo. Svaka emocija, svaka crta koju bol napravi, ležala je na njegovom licu dok su nam se pogledi grlili.