Plava krv

Sama ćeš se vratiti lepotice

Alterina perspektiva
Konačno, svi časovi su gotovi za danas. Iako idalje imam osećaj kao da me ona odvratna profesorka istorije kraljevstva proganja pogledom a Glorija idalje prstom bocka po kičmi, podsećajući me na sramotan način koliko ne ličim na princezu.

Držim se za leđa dok izlazim na terasu. Sve me boli. Čekaj...pa tek je prvi dan!

Naslonim se šakama na kameni gelender ukrašem u nekom starogrčkom stilu.

Nebo je prelepo večeras. Sve zvezde su tamo, iznad moje glave tako daleko, a opet izgledaju kao da bih ih vrhom nosa mogla dohvatiti.

Zatvorila sam oči I duboko udahnula.

Još samo godina I 11 meseci. Odbrojavala sam.

Toliko su mi nedostajali moji prijatelji, tetka, svi dosadni ljudi koje sam posmatrala kod kuće. Čak mi je nedostajala I sama profesorka geografije! Oh, poludeću. Ili možda već jesam? Može li čovek da poludi ako je već lud?

Misli su me gušile.

Diši Altera, diši... Smirivala sam se uz hladan Novembarski vazduh.

Juče sam zvanično potpisala da postajem kraljica. Ne znam kako, ni zašto, ali jednostavno se desilo. Artur me je dočekao nespremnu. Mogu da krivim koga god hoću, ali moja ruka je potpisala taj ugovor.

Nikad čak I nisam razmišljala o tome. Jedna kraljica, čak I kad ste u svetu gde vlada demokratija, ima jako velike odgovornosti I zasluge.

Meni je jedva 19 godina. Šta ja znam o upravljanju? Hoće li me narod prihvatiti? Prihvatili su Artura, zar ne?

Ah, da, Artur. Moja glava je kraljevstvo u koje on upada nepozvan I ruši sve zidove I brane.

Te oči, Gospode, nikada mi neće izaći iz glave.

Ali tu se nešto ne poklapa. Svi muškarci u istoriji SentKarlintonovih imali su to neverovatnu plavu nijansu koju idalje nisam mogla da uporedim sa nečim već viđenim.

Ipak, njegova nijansa bila je nešto između plave I zelene. Nešto se tu ne uklapa.

Moje misli prekinulo je odzvanjanje podpetica u hodniku.

Okrenula sam se ka velikim balkonskim vratima I ugledala Kejti kako nosi neke peškire niz hodnik. Zastala je, videvši me. Spustila je sve iz ruku na policu pored I prišla mi.

"Altera, jeste li u redu?" Pitala je zabrinuto.

"Ne znam. Iskreno, ne znam. Ali molim te, nemoj mi više persirati. Koliko ti je ono godina?"

"20." Kratko je dodala I klimnula glavom.

"Eto, vidiš, starija si pa još da mi persiraš. Taman posla."

Nasmešila se I opustila malo.

"Izvini, jednostavno, ovo kraljevstvo je dalo novi život mojoj porodici, I šansu da preživimo." Naslonila se do mene gledajući u daljinu. Bila je visoka I prilično vitka, sa dugom, crnom kosom I večitom setom u očima.

"Ali, to te ne zanima..." Spustila je glavu opominjući sebe.

Naslonila sam šaku na njeno rame I osmehnula se utešno.

"U stvari, zanima me. Ljutsko sam biće Kejti, bez obzira na titulu." Podsetila sam je.

"Dobro onda." Uzvratila je iznenađenim ismehom I nastavila.

"Postoji jedno malo selo blizu Vašingtona. Sada nije bitno kako se zove, ne postoji više. Uglavnom, tamo sam odrasla sa svojim vršnjacima I sanjala kraj svog života pod zelenim krošnjama drveća I toplim letnjim suncem. Čak sam I upoznala dečka sa kojim sam mislila da podelim svoj život. Nismo imali puno para, ne. - odmahnula je glavom I nasmešila se gledajući u daleke planine ispred nas kao da se priseća - Ali bili smo srećni. U kraju su se svi znali, svi su se poštovali. Ali znaš kako to ide. Ljutska halapljivost I nezasitost promeni puno stvari. Država je prodala naše malo mesto vođama velikih industrijskih lanaca, a šta je mala smetnja od pet ulica, dve prodavnice, jedne ustanove koja se teško mogla nazvati školom I dva mala parka, mogla da uradi protiv sile poput vlade?"