Da li ste ikada čuli za legendu o Agardovima? Legendu o čuvenoj porodici "plave krvi"? O noći u kojoj je poslednji kralj dinastije Agard, Ferero, sa svojom divnom suprugom Eston nestao na jednom misterioznom plovidbenom putovanju Tihim okeanom?
Pun...
Znate kako nekad ljudi u koje nemate poverenja urade nešto što vas bar natera da pomislite da I nisu toliko loši?
Razumljivo je da ne volite te ljude čak I kad vam pomognu. Ali zašto?
Je li to zato što su nam priskočili u pomoć pre nego ljudi kojima verujemo? Ili zasto što je teško shvatiti da je neprijatelj nekad najbolji prijatelj?
*** Rukom lagano klizim duž dugih zidova Evrilstone - a.
Kako prelepa slika. Zagledam se u porodiču sliku Agarda.
Ah, bila sam tako mala. Pomislim.
Duži pogled zadržao mi se na ledeno plavim očima moje majke. To sam nasledila od nje. Najlepša žena svog vremena.
Lagano produžim dugim hodnikom, I na kraju već sam na balkonu sa pogledom na balsku salu.
Četvrtak je. Današnja prostlava po rasporedu je maskenbal. Zašto onda svi više gledaju u pod nego što igraju, smeju se ili pevaju?
Svi imaju te tužne izraze lica. Šta se dešava?
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Bacim pogled na sebe. Ah, dadilja je danas uradila odličan posao.
Vrh moje duge crne haljine, vuče se po podu iza mene dok istobojne rukavjce dosežu jedva do laktova.
Na glavi imam svoju službenu tiaru, a kosa mi je uredno zakačena pozlaćenim šnalicama.
O, ne. Ideja mi se stvorila u glavi za jednu celu sekundu me izbezumivši kao da mi je hrpa kamenja pala na glavu.
Tradicionalno se crno nosi na balovima samo kad neko nestane. Na svim balovima se nosti specijalna crna haljina kakvu ja imam.
Sve I da je to izbačeno iz pravilnika, nikada ne oblačim sve crno.
Brzo pogledam ka dnu hodnika I na svu sreću ugledam svoje roditelje.
Nakon što malo odahnem potrčim ka njima.
Noge mi se jedva na vreme zaustave pre nego što se zakucam u njih.
"Mama, tata, šta se dešava? Koga smo izgubili?" Izgovorila sam više uplašeno nego znatiželjno.
Umesto odgovora, mama me samo sažaljivo pogleda I ispusti jednu suzu.
Ali ta sitna kap vode, zasekla me je dublje nego mač pravo kroz srce.
Na jednom, osetim čudno peckanje po rukama a kada pogledam u njih bukvalno se izbezumim.
Tamna para lebdi iznad njih I ruke nestaju kao I deo po deo mog tela.
Noge mi se zatresu I zakoračim unazad.
Ponovo vidim mamu kako stavlja glavu na tatine grudi I raseže svoj nežni glas u grube jecaje. ***
