66 days of happiness

Dvanaesto poglavlje

,,Ajde Zayn!" Začuo je njezin glas kako ga doziva. On, Charlotte i Matty sjedili su na podu, pokrivenom crvenim tepihom i igrali karte. Unatoč tome da su bili jako blizu jedno drugome, njihovi glasovi za njega su zvučali daleko, skoro nečujno. Nije si mogao pomoći, njegove misli bile su zaokupljene događajem tog jutra.

,,Zayn!" Tek kada se njegov rođak zaderao svojim dubokim glasom, shvatio je da još uvijek igraju i da svi prisutni čekaju njega.

,,Ah, da." Ispustio je tiho, kao potvrdu da je još uvijek tu.

,,Onda?" Po grubom tonu Mattya shvatio je da previše odugivlači.

,,Propuštam." Kaže bezvoljno, pogledavši svoje, ovaj put zaista loše karte.

Otkad se Charlotte Lis našla u njegovom zagrljaju, tek nekoliko sati prije, ništa nije bilo isto. Gledao ju je u sasvim drugom svijetlu. I mrzio je to. Mrzio je način na koji je govorila, tiho i polako, glasom koji te dirne u srce. Mrzio je njezine pjegice koje su na njezinom blijedom licu izgledale tako savršeno. Mrzio je i njezine oči, smeđe kao u polovice ljudske populacije, ali istovremeno tako posebne. Da, zavolio je svaku sitnicu u vezi nje. I mrzio je taj osjećaj.

Unatoč tome što je uporno pokušavala ne misliti o tome, Charlotte nije mogla izbaciti iz glave pomisao da se nešto promjenilo. I dok su se Matty i ona natjecali u potpuno besmislenoj igri, Zayn je izgubljenim pogledom lutao po sobi.

Vrijeme je prolazilo jako brzo, pao je mrak, a Zayn Malik se još uvijek nije snašao u vlastitim razmišljanjima. Nije smio biti zaljubljen u Charlotte, znao je to. Nije bila nalik drugima. Bila je posebna, što ga je istovremeno privlačilo i plašilo. Pomisao da je previše običan za nju nije napuštala njegovu glavu. Napravio je toliko toga za njega, ali istovremeno to nije bilo ništa. Charlotte je imala još samo 18 dana i ludio je od želje da učini nešto za nju.

,,Jesi li u redu?" Iz razmišljanja ga trgne poznati nježan glas. Bilo je već jako kasno i sudarili su se na putu prema svojim sobama.

,,Da, zašto?" Odgovorio je pomalo odsutnim glasom. Djevojka slegne ramenima i spusti pogled na pod.

,,Čudan si danas." Namršti se  na njezin komentar.

,,Nisam." Odgovori grubo i uputi se prema svojoj sobi, ali se zaustavi, sjetivši se nečega.

,,Charlotte, daj mi svoju putovnicu." Lice djevojke poprimi zbunjen izraz ali ipak ode u svoju sobu i nakon nekoliko minuta se vrati s malom knjižicom u rukama.

Šuteći mu je pruži te on zatvori vrata svoje sobe. Izvadi mobitel i natipka kratku poruku svojoj rodici Theresi.

'Treba mi usluga.'

Jedan ultra kratak nastavak. Ups
Nadam se da ovo još netko čita jer, obećajem, postaje dobro.