Moja iluzija

Uvod

Uvod
Svaki dan se budim sa istom željom. Bilo mi je potrebno da pobegnem odavde, negde daleko, gde me niko neće pronaći. Možda mislite da su moje želje puste, ali se u meni negde duboko krije nada. Potrebno mi je mesto gde, čak iako bi me pronašli, ne bi mogli da dopru do moje duše. Da odem tamo gde će svaku moju želju čuti nebo i gde će sve moje brige nestati zajedno sa maglom. Ovo što ja proživljavam se ne može nazvati životom. Tada me po stoti put trgne očevo nezadovoljno pridikovanje.
Ot:/Odmah da si sišla dole!!/
Tiho uzdahnem, na samu pomisao sta bi se sada moglo desiti. Polako sidjem niz stepenice, a svaki moj korak postaje sve teži. Stanem pred njega, ni ne pogledavši ga u oči, a već osetim otisak njegove sake na mom obrazu. Pokušavajući da sakrijem strah, jedna suza mi brzo sklizne niz obraz. Obrišem je, i nevoljno odgovorim.
Ja:/Molim.. /
Kažem tiho pokušavajući da zvuči što samouverenije.
Ot:/Još imaš obraza da me pitaš?! Kako te nije sramota da se tako ponasas!/
Premotavajuci Film u glavi, i dalje ne shvatam sta sam uradila da se opet toliko naljuti.
Ot:/Zar nisam rekao da sredis celu kuću dok se ne vratim? /
Sva zbunjena se zaputim ka svojoj sobi i počnem prvo nju da raspremam... Otkako je moja majka umrla moj otac je postao jako strog, krenuo je da pije i zadovoljava se time što bes iskaljuje na meni. Od tog trenutka moj život postaje nemoguć. U školi me zadirkuju zato što sam postala previše hladna prema svima, zbog toga što ne mogu da verujem više nikome. Zato od dana kada je moj najveći oslonac nestao, sanjam o tome da odem i više se nikada ne vratim. Verujem da je to nemoguće, ali uvek cu čuvati nadu i pokušavati to da ostvarim.