Moja iluzija

1.deo

1.deo
Polako sredjujem svaki kutak moje malene sobe. Postaram se da ni jedna mrva ne ostane u nekom ćošku. Sa strahom u kostima, nadala sam se sa će ovoga puta sve ispasti okej, i da neću propustiti ni jednu jedinu trunku prašine. Ne želim ponovo slušati kako urla na mene. Moj život nema smisla. Živim za to da moj otac iskaljuje bes na meni. Svaki dan sam u strahu da mi ne učini nešto još gore. Izgubila sam nadu da u ljudima postoji nešto dobro. Postala sam hladnokrvna, i ne dozvoljavam ljudima da mi se približe. Stalno imam osećaj da će me povrediti tamo gde najviše boli. Moje srce je ispunjeno patnjom i bolom. Osećam veliku prazninu iznutra, i jako sam tužna.
Odestam do radnog stola, na kome je stajao zastareli radio. Polako uključim program na kome se svaki dan pusta moja omiljena pesma. Obožavam da slušam njene note koje su jako tužne. Ispunjavaju svaki delić mog tela, stapaju se sa mojim srcem i tugom u njemu. Onda začujem glasne korake koje dopiru iz hodnika. Skocim sa stolice i dohvatim krpu, sa kojom opet počnem brisati police. Nisam se okretala, jer sam znala da me posmatra. Trudila sam se da izgledam što smirenje, ali mi to nije uspevalo. Svakim pokretom moja ruka bi se sve više tresla. Počele su mi navrati suze, a on je u tome uživao. Gledao me je sa zadovoljstvom u očima. Polako se okrenem, i spuštenim glavom krenem ka vratima sobe. Pokušala sam priči pored njega do kupatila, ali me je uhvatio za vrat. Okrenuo me je prema njemu, i gurnuo pravo na pod. Suze su same krenule niz moje rumene obraze. Ostala sam na podu dok nije izašao, i opet se zaputio ka prodavnici. Bar cu sada ostati sama, i spokojno uživati u miru i tišini.