Moja iluzija

2.deo

2.deo
Probudila sam se shvativši da sam zaspala u ćošku svoje sobe, zatrpan sopstvenim suzama. Bio je ponedeljak, pa sam ustala kako bih se spremila za školu. Brzo sam se presvukla, u nadi da još uvek spava, jer ne bih volela da ga opet vidim posle onoga što se juče desilo. Brzo dohvatim ranac, i zaputim se ka izlazu. Ovoga puta mi se posrecilo, jer nije bio u kući. Pa sam se isunjala, i brzinom svetlosti napustila kuću. Tada sam mogla da odahnem, jer sam propustila najgori deo dana. Malo sam kasnila, pa sam ubrzanim koracima krenula ka školi. Stala sam ispred blago rečeno pakla, nazvanim ,,škola,,. Čim udjem u školsko dvorište osetim prezirne poglede svojih vršnjaka. Još od kad sam došla ovde znala sam da se razlikujem od ostale dece.
Xx:/Vidi je našta liči, kao nakaza je!/
Dvorište se ispunilo smejanjem i podrugivanjem. Krenilo je dobacivanje. Nikada nisam to mogla da trpim.
Xx1:/Ni šminka te ne bi popravila!/
I tu je sve stalo, pukao mi je film.
Ja:/Alo bre, šta ti misliš ko si da mi se tako obraćaš?! Šta sam ti ja uradila?! Osvrni se više oko sebe i shvati da nisi ti uvek u centru pažnje! Vidim da ste se maš uhvatili za mene, imajte svoj život!/
Svi su zaćutali na trenutak. Nisu verovali da će povučeni devojčurak kao ja da reaguje ovako.
Xx2:/Bolje ti je da to nisi rekla./
Samo sam se okrenula i ušla u školu. Otrčala sam u kupatilo i jako zalupila vratima... Zašto ja moram ovo da trpim? Zašto me jednostavno ne ostave na miru? Zar toliko žele da patim? Volela bih da mogu da me ostave na miru, ali izgleda to se neće desiti uskoro.