Moja iluzija

48.deo

48.deo
Uzivala sam sedeći u parku, sa svojom omiljenom knjigom u rukama. Ovo mi je stvarno bilo potrebno. Da odmorim malo misli, i da se smirim. Pošto nisam smela da se vratim kući, krenula sam do škole, gde ću čekati Emmu i Meghan. Uskoro bi trebao biti odmor, pa cu da ih sačekam. Došla sam do stepenica pored ulaznih vrata i sela na njih. Spustila sam ranac pored sebe, i uzela slušalice u uši. Pustila sam svoju omiljenu pesmu, i blago rečeno uživala. Ali sam posle desetak minuta, osetila kako me neko drma, okrenula sam se, i ugledala Meghan. M:/Odkud ti devojko? /
E:/Aa, došla si. /
Ja:/Nisam znala šta da radim sama, a kući nisam mogla. Tako da sam se vratila ovde. /
M:/Dobro, nego, idemo do kafića. /
Ja:/Da, hajdemo./
Krenule smo ka kaficu, i naučile jelo, usput i sladoled, jer je napolju bilo bas lepo. Na trenutak sam zaboravila sve što se dešavalo tokom dana. Zaboravila sam zašto sam uopšte bila tužna kada sam videla njega. Prošao je pored kafića, i uputio mi jedan od svojih hladnih pogleda. Je l' moguće da mu nije značilo bas nista? Posto nisam mogla sam od a sedim, rekla sam Meghan i Emmi da se odmah vraćam, pa sam krenula za njim. Išao je ka nekoj nepoznatoj ulici, pa sam ubrzala korak. Onda sam brzo došla do njega.
Jac:/Šta radiš ti ovde? /
Ja:/Moramo da popričamo. /
Jac:/Nemamo mi nista da pričamo. /
Ja:/O, itekako imamo/
Jac:/Shvati. Ostavi me na miru, nisi pozvana u moj zivot, i tako treba da ostane. /
Ja:/Zašto jednostavno ne bi pokušao da steknes prave prijatelje? Zašto ne bismo mogli da budemo prijatelji? /
Jac:/Jer meni to ne treba. Dovoljan sam sam sebi, sad odjebi od mene. /
Stajala sam nepomično gledajući ga kako odlazi. Nije se ni jednom okrenuo. Kao da ga nije bilo briga. Pa dobro, ako je on ovako bezobrazan, postacu i ja. Ne treba mi on, niti iko. Vratila sam se nazad u kafić, ponašala sam se kao da se ništa nije desilo.