WIP

Chapter six : WHEN PAST KNOCKS ON DOOR ( Part 2)

Bila je noć i baka je verovarno došla nenajavljeno, pa nam dugo niko nije otvarao vrata. Očito nije imala poslugu, malo mi je bilo drago zbog toga. Vrata su se nakon nekog vremana otvorila, a na vratima se nalazila žena srednjeg rasta i kratke crvene kose. Bila je u kućnom ogrtaču na svetloplave i tamnoplave karirane kockice, a ja sam zakolutala očima na to. Da li postoji išta oko moje majke i bake nevazano s plavom bojom. Ubrzo su se ona i baka čvrsto zagrlile i obema su im pomalo zasuzile oči. Dobila sam osećaj da se dugo nisu videle.

“Ovo je Coco...“ - progovorila je baka glasom punih emocija, stavivši mi ruke na ramena. “Coco, naslednica Coco?“ – upitala je crvenokosa žena razrogačivši oči.

Baka je samo pogledala u nju u znak potvrde. Nekoliko časova su se samo gledale i imala sam osećaj kao da mentalno pričaju jedna s drugom.

“Naslednice, čast vas je upoznati“ – rekla je oduševljeno i pružila ruku prema meni.

„Čast upoznati mene?“ - zbunjeno sam upitala.

“Ovde svi pričaju o vama, svi željno isčekujemo da vidimo vaše sposobnosti“ – nastavila je, a uzbuđenje joj je sijalo u tamnosmeđim očima.

„Moje sposobnosti?“ Kroz glavu su mi prošle sve scene neuspelih pokušaja da isečem parče krompira, pokušavajući biti korisna u kuhinji u Zamku. Iskreno se nadam da nije mislila na te sposobnosti.

„Čula sam da se vi još upoznajete sa ovim svetom tako da razumem vašu zbunjenost, ali verujem da ćete ovde dobiti sve odgovore. Usput moje ime je Pearl i ja sam tvoja rodjaka sa dedine strane.“ Uhvatila me je za ruku, pa se žustro rukovala samnom. 

“Drago mi je Pearl“ – rekla sam i malo joj se osmehnula. Nastala je neprijatna tišina na trenutak i ja sam razmišljala o činjenici da na svakom koraku nailazim na novog člana porodice koji magično zna sve o meni.

“Nema potrebe da stojimo ovde, uđimo unutra“ rekla je Pearl, pa se okrenula i uputila u unutrašnjost. 

Baka i ja smo ubrzo pošle za njom kroz hodnik, pravo u ogromnu dnevnu sobu. Sve je bilo tako lepo dizajnirano i naravno u svim mogućim tonovima plave boje. Ovde je nameštaj bio jako moderan i oštrih linija i pre bih rekla da je vlasnik kuće muškarac, a ne žena. Bez obzira davalo je divan osećaj udobnosti i toplote. Ubrzo smo baka i ja sele na udoban kožni kauč, a Pearl je sela na fotelju pored.

“Kako je prošlo putovanje, da li je sve bilo u redu?“ - upitala je Pearl blagim tonom.

“Da, sve je lepo prošlo. Dugo nisam bila ovde, trebalo mi je vremena da se setim kako doći“ – odgovorila joj je baka osmehnuvši se kao da se šali. Nisam baš bila sigurna u to. “Prošle su godine, ali verujem da je sada pravo vreme za našu porodicu da se okupi, zajedno sa našim novim članom ujedno i nalednicom“ – baka je nastavila blago me gledajući.

Ja sam se blago smešila, slušajući njihov razgovor. Naslednica? Ne više.

“Jedva čekam da je i ostali vide i upoznaju“ – rekla je Pearl.

“Porodica o kojoj pričamo se nalazi tačno gde? – upitala je baka. “Ne sećam se ovog mesta ovako tihog, čak i u ovo doba noći“ – zaključila je.

Pearl je promenila izaz lica, pa nesigurno rekla: “Svi su u gradu, ovde je postalo previše opasno da bi ostali. Ostavili su mi ključeve i rekli mi da čekam na vaša dalja uputstva. Međutim, ti mi se nisi uopšte javljala, pa sam samo čekala i onda si se iznenada pojavila s našom Coco.“ Završila je u jednom dahu kao da se opravdava.

“U redu Pearl, razumela sam.“ Baka joj je kimnula. “Za sada bih te zamolila da spremiš nešto da jedemo, umorne smo od puta, a za to vreme ću ja uputiti Coco malo u situaciju.“ „Naravno...“ Pearl je potom izašla iz sobe zatvarajući vrata za sobom.

Baka je ustala i prišla slici koja se nalazila u centru sobe. Na sliku je gledala od trenutka kako smo ušle, to sam definitivno zapazila. Ubrzo sam joj se i ja pridružila. Bila je identična slici koju mi je pokazala ranije u školi iz albuma. Na slici su se nalazili njeni roditelji, ali ova slika je bila s dva deteta. Jedno je bilo muško, a drugo žensko dete. Baku kao malu devojčicu sam prepoznala već sa slike od pre.

“Ličis dosta na njih“ - rekla sam pomalo obazrivo, pazeći na njenu reakciju.

“Ovo je moj brat na slici.“ Rukom je lagano pomilovala dečačića sa slike.

“Imaš brata?“ - iznenađeno sam upitala. Ovo nisam očekivala.

“Da, imala sam brata i zvao se Jacob.“

“Gde je on sada?“ – znatiželjno sam upitala.

“Zajedno s našim roditeljima“ – baka je rekla monotono.

“Oh, izvini što sam bila znatiželjna.“ Totalno sam zabadala nos. I moja unutrašnja princeza je počela njuškati.

“U redu je, svakako moramo da pričamo o tome. Nisi više dete i nema potrebe da stvari budu skrivene od tebe. Tvoja majka je napravila grešku što ti ranije nije rekla, ali ja ću ispraviti tu grešku.“ Obazrivo sam pratila svaku njenu reč. Malo je pročistila grlo pa nastavila: “Coco, čovek koji je podmetnuo požar je....“ 

U pola rečenice se čulo zvono na vratima. Baka je svrnula pogled s mene i zagledala se u vrata dnevne sobe. Vrata su se polako otvorila i ispred nas je stajala devojka koja je jako, ali baš jako ličila na mene. Lepo mi se nasmešila i progovorila lepim, zvonkim glasom: “Bakice, mislim da je vreme da odmoriš, ja ću sestri ispričati kraj priče.“

Sestri? Šta? Čuvši to, moja unutrašnja princeza je jednostavno pala u nesvest.

Značilo bi mi ako biste tag nekoga kome bi se svidela moja priča, hvala na čitanju ❤️