WIP

Chapter four : LEGACY ( Part 2)

Nakon što su devojke odlučile da im treba neki novi komad odeće za večeras, otišle su u kupovinu. Ja nisam mogla sa njima, jer sam u međuvremenu dobila pismo od majke u kome je bila jedna veoma kratka i jasna rečenica - Čekam te u 2 u kancelariji. Mislim da sam osetila određeno olakšanje, jer nisam morala sa devojkama u kupovinu. Majku nisam videla već dva dana, od ceremonije, zapravo od svečane večere i tada mi se nije niti obratila. Sigurna sam da je ovo pismo nekako povezano sa time. Osećala sam kako mi se dlanovi znoje i moj pogled je neprestano skretao ka satu u sredini sobe. Sat je otkucavao u ritmu moga srca.

Odlučila sam se preobući da skratim vrema, pa sam počela kopati po ormaru. Redovi lepih haljina su me mamili, ali pregrizla sam jezik i odlučno zgrabila par izbledelih farmerica i svetlozelenu potkošulju. Preko nje sam nabacila sivu, laganu bluzu na kopčanje spreda. Pogledom sam prešla preko obuće na dnu ormara. Frustrirano sam razmaknula sve lepe cipele na petu i zapazila moje crne čizme, koje sam pre samo jednom obukla. Nisu prošle očevo odobravanje u zamku. Svoju dugačku kosu sam svezala u visoki rep i na uši stavila velike srebrne alke. Bila sam prezadovoljna. Ova odeća će poslužiti i za večeras.

Nakon odprilike dvadesetak minuta, uzela sam jaknu i uputila se ka majčinoj kancelariji. Hodnici su delovali tako hladno i neizvesno, svuda je bila tenzija i očekivanje nečega. Ili sam ja to samo umišljala. Hodajući, vrtela sam poslednja dva dana u glavi. Onda sam se počela brinuti da neću zalutati. I dok sam sama sa sobom raspravljala, pokraj mene je brzinom svetlosti prošao netko. Okrenula sam se za tom osobom, diveći se kojom je snagom projurio. Skrenuo je levo i tada sam mu videla profil.Bio je to James, ali samo je nestao iza ugla sledećeg hodnika, a da me nije niti primetio. Hm, čudno. Sigurno će sneg početi da pada kada mi se uopšte nije obratio.

Uzdahnula sam i nastavila ravno hodnikom, kada sam prepoznala vrata majčine kancelarije. Sva sreća, nisam se izgubila. Princeza u meni je glasno aplaudirala, a ja sam odahnula od olakšanja. Stala sam i pokucala na ogromna drvena vrata sa okruglom,teškom bravom. Odjek se čuo kroz ceo hodnik. Bila je potpuna tišina.

„Uđi.“ - majka je pozvala.

Ušla sam laganim koracima i pogledala ženu koju zovem majkom pravo u oči. Mogla sam da osetim gorčinu vlastitog pogleda. Progutala sam glasno i stala ispred njenog  modernog stola.

„Mislela sam da ću morati da te dovučem iz sobe. Ovo je prvi put da si me ovako mirno poslušala.“ - dodala je oštro, pomalo podrugljivo.

„Da si bila tu svih ovih godina možda ovo ne bi bio prvi put.“ - odgovorila sam joj istim tonom.

„To je moja greška i ne brini, pratit će me do kraja života. Ovde te nisam zvala kako bismo pričale o tome kako sam loša majka, već o jednoj drugoj temi.“ - podigla je glavu i pogurala plavu fasciklu l prema meni.

„Šta je ovo?“ - upitala sam.

„Kao prvo možeš slobodno sesti i uzeti to što je pred tobom, ne brini neće te povrediti.“ Ispružila je ruku, pa pokazala na crnu kožnu fotelju preko puta nje.

Sela sam na fotelju i otvorila fasciklu, koju je gurnula prema meni.

„Ovo je porodično stablo?“ - šokirano sam ju upitala.

„Ispravka, naše porodično stablo.“ 

„Ja nikoga odavde ne prepoznajem, čak nisam ni znala da imam ovoliko rođaka... “  Naglo sam zaćutala.

„Pogledaj gornji deo stabla.“ Značajno me je pogledala, kao da me izaziva.

Moj pogled se usmerio na fotografiju starijeg bračnog para. Žena je bila milog pogleda i svetlo plavih očiju sa bujnim kovčama u kosi. Na trenutak sam videla sebe u njoj. Čovek pored nje bio je crne kose i pomalo tužnog pogleda, kao da je nosio svet u svojim kestenastim očima.

„Ko su ovi ljudi?“ – upitala sam je , a znatiželja mi je počela prolaziti venama.

„Moji roditelji, to jest tvoji baka i deka. Moj otac nas je napustio pre nekoliko godina... pokoj mu duši... ali zato je moja majka više nego spremna da upozna svoju unuku.“

Ostala sam zatečena.Unuku? Do pre nekoliko trenutaka nisam ni znala da imam ovoliko veliku porodicu porodicu. Pogledom sam letela po papiru i gledala meni nepoznata lica.

„Ali ja...“ Pokušala sam da izgovorim nekoliko reči, ali me prekinulo glasno kucanje na vratima.

„Mislim da je već stigla.“ Zadovoljno je protrljala ruke i ustala se da otvori vrata.

Srce mi je ubrzano lupalo, noge više nisam osećala, sve se dešavalo tako brzo. Samo sam želela da ovaj košmar prestane. Ne znam da li trebam da budem srećna ili ljuta sa svime ovim. Svako malo iskoči nekakva tajna. Baš me zanima šta li ću sada otkriti.

Majka je već bila na vratima i polako ih otvarala. Nisam videla  dobro sa ove fotelje, samo sam čula majku kako govori: „Udji mama.“

Ubrzo je kroz vrata ušla žena, čiju sam fotografiju pre sekundu gledala. Bila je prelepa, bez obzira šta je bila starija. Lepa kao  slika koju ne možete prestati da gledate.

„Ja sam stigla, jedva čekam da izgrlim svoju unuku.“ Žena preda mnom me je pikirala pogledom i ne znajući šta se događa, samo sam se našla u njenom zagrljaju.

Misli su mi letele kroz glavu, pretvarajući se u pitanja. Nisam sumnjala da će mi ova žena dati odgovore.

Značilo bi mi ako biste tag nekoga kome bi se svidela moja priča, hvala na čitanju ❤️