WIP

Chapter twenty-four : A CALL FOR HELP

Dani su mi prolazili sporo i u razmišljanju o svemu šta me snašlo. Vrtlog sranja za sranjem me je sustizao i od princeze stvorene i odgajane da bude kraljica, postala sam sad ovo, jedan veliki nered. Nije samo moj život bio u pitanje, nego i izgled. Moja unutrašnja princeza mi je stalno prigovarala da se saberem, dok je ona lakirala nokte, opominjući me da sam se stvarno zapustila. Nadala sam se da će neko napokon da uđe kroz vrata, zaustavi ovu moju patnju i razbije sve tenzije koje su se skupile u meni ovih poslednjih dana.
Tenzije su bile zbog Jamesa kojeg nisam videla već danima, zbog Kathy, koja mi se jedva i obraćala i zbog obavesti od starešina da samo čekamo, svi samo čekamo. A meni je već dosta čekanja i naredbe da ostanem među ova četiri zida i da samu sebe izluđujem.
Niti više tražimo moju majku niti sam čula išta o Jamesu, kao da je nestao s lica zemlje. Stvarno sam pokušala više puta da pričam s Kathy, ali me ona doslovno izbegava. Kao da je zadnji put kad smo pričale rekla previše, pa je sad na tretmanu ćutanja. S vremena na vreme bih bacila pogled kroz ogromni prozor, s ciljem da se izgubim i utopim u prekrasnom lavirintu u bašti. Morala sam se sabrati i prestati sažaljevati samu sebe. Morala sam s nekim da pričam, s nekim ko neće da mi popuje ili govori u šiframa. Nazvala sam školu, tačnije, broj zajedničkog telefona sobe koju sam delila u Brooklinu. Nisam im se nikako javljala i strepila sam od njihove reakcije, ali nakon par kratkih sekundi, koje su se meni činile kao večnost, začula sam poznati glas.
„Ma, jesi se ti to nas setila!?“ poviknuo je glas s druge strane.
Nacerila sam se u sebi. „Hej, Kenz“, skrušeno sam je pozdravila. Već sam joj u glasu prepoznala radost što sam nazvala. Kao da smo se jučer videle zadnji put.
„Ne zvučiš preterano srećno, da li je sve u redu s tvojom majkom?“
Na trenutak sam osetila grižnju savesti, bila sam zabrinuta za majku onoliko koliko možeš da budeš zabrinut za ženu koju nisi video godinama. „Pa, nisam sigurna, ovde ljudi nisu baš pričljivi kao što sam se nadala.“
„Oh, Coco, da li je James tu?“
„Ne, desilo se nešto, nešto veliko i ne mogu baš da pričam o tome. Ali od tada se nisam videla s njim. Osećam se usamljeno, a veruj mi, za nekoga ko je živeo godinama zatvoren u dvorcu, jako je teško da bude usamljen. Samo sam zbunjena.“
„Ne znam ni sama šta bih ti rekla, situacija ni ovde nije baš najbolja. Starešine su preuzeli školu jer tvoje majke nema, teraju nas da treniramo kao da se spremamo u rat. Više ni devojke ne viđam tako često, iako delimo sobu.“
„Žao mi je šta to čujem, Kenz, nadala sam se da ću makar od tebe da čujem neke dobre vesti.“
„Pa, pretpostavljam da mogu da ti makar malo pomognem.“ Nasmejala se vragolasto u slušalicu.
Bacila sam se na krevet i naćulila uši, sve bih prihvatila. „Trenutno prihvaćam sve šta nudiš.“
„Procurila je informacija o tome gde ste.“
„Kenz, mislim da to ne spada u kategoriju pomoći.“
„Ma, znaaam“, rastegnula je poput devojčice, „ali ja sam provela čitavo prošlo leto tamo.“
„Čekaj, letovala si u Wuhanu?“ upitala sam iznenađeno. Ja nikad nigde nisam letovala. Od toliko bogatstva u Silviji, ja sam celi svoj život videla samo grad i zidine dvorca. Mašta me je vodila svuda po karti sveta.
„Da, moja porodica voli da provodi vreme zajedno, daleko od svega, i tamo sam provela cela tri meseca. Nalazila sam razne načine da mi vreme brže prolazi.“
„Samo se nadam da to ne uključuje okopavanje cveća i uređivanje bašte.“ Iako bih i to radila da mi neko ponudi.
„Pa, ne baš uređivanje, ali svakako u bašti. Znaš već da je uređena poput lavirinta i često sam se znala zabavljati i ostavljati tragove za druge koji tamo dolaze. Na skoro svakom sam uglu ostavljala detalje i zagonetke. Zna biti stvarno zabavno kad nema ništa drugo.“
„Mislim da je možda šetnja po bašti baš ono šta mi treba. Hvala ti, Kenz.“ Možda ne smem izlaziti, ali me niko neće sprečiti radi mog zdravlja. Iskreno sam se nadala da ću možda videti Jamesa. Kako se toga nisam prije setila?
„Uvek na usluzi, Coco, i čuvaj se“, rekla je iskreno.
„I ti isto“, odgovorila sam, obećavši samoj sebi da ću odsad redovito zvati.
Čim sam spustila slušalicu, presvukla sam se iz svoga jada i pošla u obilazak. Niko me nije sprečio, tako da sam začas bila vani i šetala nekoliko sati nalazeći raznorazne smešne poruke i zagonetke. Kenz je definitivno bila maštovita i zabavila sam se, šta već dugo nisam. Pratila sam poslednju zagonetku koja me je vraćala već treći put do vodoskoka u sredini lavirinta, ali sam nakon skretanja udarila u nešto. Iznenađeno sam ciknula, a čvrste ruke su me privile k sebi i u trenu sam se našla u rukama potpunog stranca.

Značilo bi mi ako biste tag nekoga kome bi se svidela moja priča, hvala na čitanju ❤️