WIP

Chapter one: WHO ARE WE

"Da li stvarno moram da nosim ovo?" - pokazala sam na dugu žutu haljinu čiji su krajevi dodirivali pod.

Bio je to drugačiji tip haljine na koji ja nisam navikla i u sebi sam pomislila da je to možda tako, jer je haljina specijalno pravljena za krunisanje. Chris samo blagim klimanjem glave odgovori u znak potvrde.

Chris je bila tridesetogodišnjakinja skromnog porekla, ali izuzetno vredna i dobila je u zamku pre 10 godina posao krojačice. Nedugo zatim dobila je još jednu važnu dužnost, da brine o meni, jer je kraljica, moja majka bila zauzeta brojnim dvorskim aktivnostima. Nedugo zatim su se moj otac i moja majka rastali i majka više nije bila aktivna u mom životu. Zamenila ju je Chris. Iako mlada, bila je jako zrela za svoje godine. Duge smeđe kose i brižnih zelenih očiju osvajala je sve oko sebe. Dva plava pramena u njenoj kosi davao je njenom skoro uvek ozbiljnom licu notu ludosti. Nikad se ne bi reklo, ali je Chris znala biti i zabavna. Nekad bi se ludo provodile. Svojom brigom, potpuno je osvojila i mene i ubrzo sam je prihvatila kao sestru.

"Znate koliko je kralj uzbuđen zbog ovoga? Čak je naručio ovu haljinu specijalno za vas." - Pogledala me je tako nežno pokušavajući da me ubedi i razneži tako da sam popustila.

Nisam volela kako mi se obraća, više sam volela da mi govori ti. Volim je kao sestru, ali ona odbija da mi se drugačije obraća. Videla sam da nema izlaza iz ove situacije tako da sam se samo složila sa činjenicom da moram da obučem haljinu i na kraju dana ništa me neće sprečiti da se popnem na taj tron.

"Okeeej... pretpostavljam da nije kraj sveta ako je obučem." - zakolutala sam očima.

Znala sam svoje dužnosti i da haljina spada pod to. Ništa drugo skoro i nisam nosila, a farmerice i obične majice su bile za mene skoro strane. Nakon što smo završile sa oblačenjem haljine, šminkom i frizurom pogledala sam kroz prozor sobe. Mogao se jasno videti ostatak zamka. Zamak je bio veliki, mada većinu njega nikada nisam videla jer su pokušali da me drže što je moguće dalje od prozora, kako me niko ne bi video. Ali ja sam znala veoma dobro da se iskradam noću tako da sam upoznala grad na sopstveni način. Dvorište je bilo prostrano, a baštovani godinama uzgajaju cveće koje se donosi iz različitih krajeva sveta specijalno za nas. Ponekad pogledam ljude koji žive u Silviji i zapitam se šta oni misle o nama. Da li misle da smo savršeni kao zidine ovog dvorca ili znaju da se iza tih zidina krije mrtva tišina kao i sve tajne naše porodice.

Zanimalo me je nešto od trenutka kada su rekli da će se krunisanje održati, ali sam tek sada skupila hrabrosti da to pitanje i postavim. Večeras tačno u ponoć je i moj rođendan, ali je pao u drugi plan s obzirom na krunisanje. Zadnji put kad sam videla svoju majku mi je takođe bio rođendan... ali jedanaesti. Okrenula sam se prema Chris i kao da su reči ostale u meni i kao da se svaki delić mog tela otimao pomisli da to zaista pita...

"Da li mama dolazi?" - u deliću sekunde su reči izašle iz mene. Chris me je pogledala i tačno sam znala šta sledi nakon tog pogleda, njen dobro poznat govor.

"Princezo, vaša majka je veoma zauzeta žena i sigurna sam da bi ona više od bilo koga želela da dođe, ali trenutno nije u mogućnosti." - Chris izbrblja kao napamet naučen tekst.

Slegnula sam ramenima i pretvarala sam se kao da mi je totalno svejedno da li majka dolazi ili ne, na kraju krajeva, čovek se nakon tolikih godina navikne.

"I onako nije bitno." - promrmljala sam nešto kako ne bi posumnjala i moj pogled je nehotice otišao u daljinu.

Nakon što je mrak prikrio dvorište i sat otkucao 11 znala sam da će za tačno sat vremena cela Silvija biti u mojim rukama . Chris je nakon nekog vremena ušla u sobu pomalo zabrinuto.

"Princezo došla sam da vas obavestim da za nekih 15 minuta počinje bal i svi već u gornjoj dvorani uzbuđeno čekaju da napokon vide princezu o kojoj se pričalo godinama." - dodade Chris i dade mi pogledom znak da je vreme polaska.