WIP

Chapter twenty-five : HELLO STRANGER (part 2)

„Vaau, nisam mislio da si baš toliko van dodira s dešavanjima. Štaviše, kad sam naleteo na tebe, nadao sam se da ću dobiti kakav detalj. Žao mi je što moram da te razočaram, ali stric Ken nije baš lakoveran, tako da retko ko ima informacije o njegovim malim i velikim poduhvatima.“
„Čekaj, ti već znaš ko sam ja? Pa, naravno, neću uopšte ni da pitam… princeza Silvije… bla, bla, bla.“ Zakolutala sam očima. „U redu“, uozbiljila sam se, „mislim da svakako nemam mnogo izbora sem da sedim i čekam, nije kao da to već ne radim danima. Ali oko jedne stvari si bio u pravu, društvo bi mi zaista dobro došlo.
„Sjajno onda, idemo na toplu kafu da nas ugreje, siguran sam da će lavirint biti tu i kad se vratimo“, rekao je, nasmejavši se.
Uzvratila sam mu osmehom, ali iskreno, osećala sam neprijatnost u grudima. Svo vreme sam krivila sebe zbog toga što je James nestao, ali izgleda da im se priključio i počeo da skriva stvari od mene kao i svi drugi. Trebala sam da pretpostavim, ali verujem da je srce nekad mnogo više za volanom nego razum.
Na kafu me je odveo, ni više ni manje, u kantinu. Nikoga nije bilo, a kafu smo uzeli iz automata. Sedeli smo neko vreme u tišini, a ja sam se izgubila gledajući u dno moje svetlo plave šoljice. Toliko sam bila odsutna da nisam ni primetila da sam već popila svoju kavu. Zaboravila sam i da sam bila u društvu i nisam čula ništa sem sopstvenog otkucaja srca, sve dok mi pred licem nisu zapucketali prsti. Trgnula sam se, setivši se da nisam sama.
„Izvini, zamislila sam se, u poslednje vreme to činim češće nego što bih želela da priznam“, rekla sam, još uvek osećajući toplinu šoljice u rukama.
„Možda sam dosadan, ali tu smo samo desetak minuta i zaboleće me ako je to istina.“
Bila sam uverena kako mi se jasno videlo na celom licu kako nisam mogla da sakrijem koliko sam zbunjena što mi je dečko na zadatku ko zna gde i ko zna s kim. „Ne, nisi ti problem, štaviše, ni sama ne znam šta je tačno moj problem u poslednje vreme. Osećam se kao da sam sama sebi najveći stranac.“
„Možda si samo previše sama sa svojim mislima“, rekao je.
Okrenula sam se skroz prema njemu, dajući mu do znanja da nastavi.
„Mislim, ljudi se ponekad izgube razmišljajući o svojim odlukama, čak i o onim najjednostavnijim“, nastavio je. „Više vremena provedemo razmišljajući kako smo postupili u nekoj situaciji nego praveći nove odluke, one koje bi mogle da nam otvore nova vrata umesto da se stalno vraćamo kucajući na stara.“
„Ali, zar te stare odluke ne utiču na nove? Zar nam one nisu poput smernica?“ upitala sam.
„Sve zavisi kako gledaš na to. Mi sami biramo šta će nam biti smernice. Nekad je bolje fokusirati se na nešto novo, potpuno zaboravljajući na staro koje vuče na dno tvoje misli.“
„Da nisi ti možda ovde došao kao psiholog?“ Blago sam ga udarila po ramenu.
„Bilo bi mnogo lakše da jesam“, odgovorio je, osmehnuvši se.
„Kako to misliš? Mislila sa da si od malena istreniran da voliš ovo što radimo.“
„Godinama nisam pričao sa stricom, kao porodica nismo baš bliski. Viđamo se samo kad je neophodno. Moja majka mu duguje neku vrstu usluge za koju ja nemam pojma šta je, a čuvaju je godinama, tako da je spalo na mene da otplatim dug.“
„Porodice su komplikovane, ali mi ne biramo njih niti oni nas, nekako smo zaglavljeni jedni s drugima“, rekla sam nekako melanholično. Falio mi je tata, jako.
„U kakvom si ti odnosu sa svojom porodicom?“ upitao je dok se ustajao do aparata, ubacujući kovanice za nove kafe. Samo sam klimnula glavom jer sam htela i ja još jednu.
„Hm… moj odnos s porodicom je prešao granicu komplikovanog. Sad smo u nekoj fazi u kojoj sam sigurna da će nam trebati porodična terapija.“ Oboje smo prasnuli u smeh, osetila sam da je tačno znao na šta sam mislila. Uzela sam gutljaj nove kafe i obmotala čvrsto ruke oko šoljice, grejući ruke.
„Ako ti je lakše, mislim da ćemo moja porodica i ja odmah biti sledeći na redu.“
„Nisam znala da postoji neko ko razume porodičnu dramu koju imam, mislila sam da je moja najgora, a očito ih ima svakakvih.“
„Nisi onda uopšte videla ovaj svet, imati normalnu staloženu porodicu je u stvari prava retkost.“
Pre nego šta sam uspela da kažem šta sam mislila reći, telefon mu je osvetlila poruka. „Moraš ići?“ upitala sam ga, videvši da mu je poruka izmenila izraz lica.
„Da, nažalost, ali ne brini, još uvek ti dugujem sve trikove koje znam, tako da ćemo ovo sigurno da ponovimo.“
Prije no što sam odgovorila, setila sam se da mi se on uopšte nije predstavio. Bilo je tako ugodno ćaskati s njim da sam ga zaboravila upitati za ime. „Slažem se, ali bi mi mogao reći i kako se zoveš.“
„Saznaćeš mnogo brže nego što misliš, i znam da mrziš tajne, ali ovo shvati više kao zagonetku.“ Nasmejao se i odjurio ka glavnim vratima.
Ostala sam sama sa svojim mislima, i nisam mogla da se ne zapitam,  da li je ovo još jedna od Kenovih smicalica ili je ovog puta i baka umešala svoje prste.

Značilo bi mi ako biste tag nekoga kome bi se svidela moja priča, hvala na čitanju ❤️