WIP

Chapter sixteen : DARK BLOOD ( part 1)

Stajala sam u bakinoj kancelariji sa strane pored Sierre, onako kako su mi rekli. Sve starešine su ušle unutra i onda je počelo došaptavanje. Imala sam osećaj da se za tim stolom srednje veličine vodi rat rečima, a oni svi su delovali kao da žele što veći deo stola da zauzmu. Sierra je gledala ravno pred sebe i nije mi promaknuo njen zabrinuti izraz na licu. Pokušala sam par puta da joj se obratim, ali svaki put kada bih zucnula bilo koje slovo, baka me pogledala i nabrala obrve. Šta sad ima i super sluh!? Počela sam da ignorišem sve oko sebe i usredotočila sam se na bakinu kancelariju. Tri slike po zidovima koje nisu bile ništa posebno. Na jednoj more i mali čamac, na drugoj neko ljubičasto cveće, treća je bila manja od drugih i prikazivala je zalazak sunca. S jedne i druge strane su bila dva omanja regala puna nekakvih fajlova, a ispod njih su se protezale ladice u dva reda. Pitala sam se šta se nalazi u njima. Svako malo mi se u misli vraćala majka, ali sam jednostavno ignorisala to i lovila se sitnica po kancelariji. Možda nisam ni htela da znam.

Iz razmišljanja me prenula baka oslovljavajući me imenom.

„Coco“, pozvala me je oštro.

Prišla sam stolu, a ostale starešine su me gledali kao da sam jedina devojka na kugli zemaljskoj ili da sam pala s marsa. Starac poluduge, sede kose, jedini koji je izgledao poput starca je pročistio grlo.

„Coco McKnight, ja sam kao najstariji starešina zadužen da te obavestim o novonastaloj situaciji i o našim odlukama koje se tiču toga.“ Glas mu je bio rašpast i tajanstven, ali odlučan.

Kimnula sam gledajući ga u oči, da zna da sam svoju pažnju sto posto usmerila njemu. Nisam bila sigurna koliko je star u veštičijim godinama, ali je to svakako bio. Prema starima sam imala puno poštovanja, tako sam odgajana.

„Ovde je nastala situacija koju ne znamo da rešimo“, nastavio je pozorno me posmatrajući. „Kao šta vidiš, raspravljali smo i nismo puno toga rešili jer zaista ne znamo gde je tvoja majka. Trebala se sastati s direktorom škole u Rio de Janeiru, ali smo isto tako saznali da do tamo nije ni došla. Obavestili smo tamošnje veće, a oni pokušavaju saznati gde je poslednji put viđena.“

Uzdahnuo je kao da se umorio, baš sam se pravo zapitala koliko stvarno ima godina. Bila sam fascinirana. Moja unutrašnja princeza je zamišljala fosile i dinosauruse. Oduprla sam se potrebi da se nasmejem, jer zaista ne bi bilo pristojno da prasnem u smeh a majka mi je nestala. Stvarno nisam znala šta da mislim o tome. Nismo bile bliske, a otkako sam je srela, osećala sam samo prezir prema njoj. Nisam hladna osoba, ne znam čak ni kako da se ispravno ponašam u nekim situacijama. Ova je jedna od njih i ja sam bila zbunjena izostankom saosećanja. Pomislila sam na oca i ne bi bio srećan da zna kako sam sada ravnodušna na ovu vest. Nije me tako odgajao.

„Molim vas pozovite mi Jamesa Volta, naslednika Dalije“, starešina se obratio mojoj baki. Ona ga je mrko pogledala, ali je poslušala izlazeći iz svoje kancelarije i za koji momenat je već bila nazad, za njom je ušao i James.

Na brzinu sam pogledala Sierru, a ona je oči raširila i usnama oblikovala reč. ʺUtaʺ, ʺustaʺ… ponavljala sam za njom dok je ona odmahivala glavom. Još je par puta ponovila sve dok nisam shvatila i ponovila pokretima usana ʺžutaʺ. Zaklimala je glavom žustro, ali meni nije bilo jasno zašto je sada pominjala moju boju. Koju minutu kasnije, sve mi je bilo jasno.

„Coco, James, priđite oboje. Svi ostali mogu da izađu.“ Pogledao je oštro presecajući sviju pogledom od kojeg nema uzmaka. Baka se pripremila da protestuje, ali je samo pognula glavu i izašla napolje. Svi su je pratili. Sierra me je poslednji put pogledala cimajući glavom prema Jamesu, ništa mi nije bilo jasno.

Čim su se vrata zatvorila a James, starešina i ja ostali sami u kancelariji, njegov pogled je omekšao.

„Dakle Coco, u lepu devojku si izrasla, čuo sam puno o tebi. Moje ime je Alfred i kao šta možeš pretpostaviti, najstariji sam živući veštac. Drago mi je da te napokon mogu upoznati. A ti James, malo si se razjačao od kada sam te zadnji puta video. Inače, kako su ti majka i otac?“ Brzo je skrenuo pozornost s mene na Jamesa, dok su mu se bore usecale oko očiju.

James je pročistio malo grlo, potpuno zbunjen. „Pa dobro su“, rekao je i pogledom me potražio. I on je bio zbunjen.

„No dobro, sada kada smo to rešili, idemo na posao. Coco, tvoja majka je nestala, ali ne brini, sve će se rešiti. Imam neki osećaj da se ovo moralo iz nekog razloga desiti, jer osećam tvoja osećanja oko tvoje majke. Moja intuicija me nikada nije prevarila, ali ne brini, ta osećanja koja imaš će se promeniti i imaš potpuno pravo da ih imaš.“

Bila sam potpuno zbunjena.

„Sada deco“, nastavio je, „ stanite jedan pored drugoga i zatim se okrenite leđima jedno drugom.“

Zbunila sam se, ali me James povukao za lakat i namestio ispred starešine, a zatim je svoja leđa oslonio na moja. Svašta mi je prolazilo kroz glavu, sva dešavanja i čak apsurdnost ove situacije. Starešina je kružio okolo nas i nešto mrmljao sam za sebe. Čula sam reči ʺda, daʺ, pa ʺmoglo biʺ, a zatim ʺsavršenoʺ.

Stajala sam mirno kao vojnik uz Jamesova leđa, sve dok starešina nije uzeo naše ruke i spojio ih, a zatim glasno uzviknuo. „Mostrus incarte!“

Njemu iskrice nisu izlazile iz prstiju, pa sam si na brzinu zabiležila da to i pitam nekoga kasnije. Toplina mi je počela strujati telom i dobila sam osećaj kao da sam se zalepila za Jamesa. Starešina je opet počeo mrmljati nešto, ali više nisam mogla shvatiti šta, jer me je uhvatio osećaj koji nisam mogla razumeti. Počelo mi se vrteti u glavi, zujati u ušima i dobila sam osećaj kao da se nalazim u nekakvom bunaru, a zatim se sve utišalo. Starešina je prestao mrmljati i James se uz mene umirio i opustio. Sve dalje šta sam čula je bilo ʺprekrasnoʺ.

Odjednom sam shvatila da izgleda kao da smo James i ja u nekakvom balonu, ali i nismo. Svetlost oko nas je bila neverovatna i prelevala se u duginim bojama, a rubni deo je sjajio florescentno žutom. Nasmejala sam se i osetila sam kako i James uz mene podrhtava. Smejao se i on.

„Savršeno!“ uzviknuo je starešina, lica ozarenog istinski srećnim osmehom. Pucnuo je prstima i sve je nestalo.

„Šta je to bilo?“ odmah sam upitala.

„To je, drago dete, istinska povezanost. Oduševljen sam, to je retkost. Hajde, sad mi daj svoj prst.“

Molim? Šta? Prst?

„Kako molim?“ upitala sam.

Prišao mi je i uzeo ruku odvajajući mi kažiprst. Osetila sam mali ubod, pa sam jauknula potiho. James je sve stoički posmatrao. Lice mu je blistalo od zadovoljstva. Starešina mi je stisnuo prst i izašlo je malo krvi, a zatim je zgrabio Jamesovu ruku, piknuo i njega te zatim njegov kažiprst zalepio na moj. Zatim je zatvorio oči i mrmjao nešto sam za sebe. Jamesov i moj prsten su počeli svetleti, a iskrice su poludele dižući se u zrak u kovitlacu, kao da se igraju. Osetila sam kao da se punim iznutra nekakvom toplinom koja je udarala ravno u moje srce. Spojila sam oči s Jamesovim i mogla sam videti sebe u njima. Osećaj je bio neverovatan. Starešina nam je pustio ruke i sve je prestalo.

Ja se nisam mogla načuditi, a po Jamesovom izrazu niti on.

„Sada se, deco, idite spakovati, čeka vas pustolovina i zadatak koji imate da obavite.“ Zatim je izašao iz kancelarije, a unutra je uletela baka s mrkim izrazom na licu.

Značilo bi mi ako biste tag nekoga kome bi se svidela moja priča, hvala na čitanju ❤️