WIP

Chapter eighteen : TRUST

Imala sam osećaj da nešto dolazi, nešto veliko i možda to nije bio putnik kojeg očekujemo, nego nešto veće. Čim se avion zaustavio na pisti, dah koji sam zadržavala je ostao zarobljen u mojim plućima još par trenutaka. Još uvek je bila noć iako bi po mojoj proceni jutro već moglo svanuti. Prvo je počelo lagano, osećala sam je u donjem delu kičme i počinjala se penjati polako prema mome vratu, ježeći mi sve dlačice na telu. Zatvorila sam oči, brojeći do pet i pokušala da smirim sebe i da iskontrolišem rasuću paniku koja je uvek bila moja najveća slabost. Okrenula sam se prema Jamesu tek sada shvaćajući da ovde u biti nisam sama. Gledao me je smireno i nežno u istom trenutku, na šta se moje srce primirilo. Izdahnula sam te pogledala oko sebe i bez obzira na trenutak mira koji sam osetila u Jamesovom pogledu, ovaj avion me je počinjao gušiti. Georg nam nije dozvoljavao izlazak napolje, njegov ton prije sletanja nije ostavljao nikakve nade za tim, pa sam se osećala baš kao zarobljenica. Polako sam disala kontrolišući svaki udah i izdah. Vreme je prolazilo i mi smo svi stajali na ovom aerodromu ko zna gde i ko zna koga čekamo. Pošto je James idalje sedeo pokraj mene, svako malo bi me lagano i suptilno dodirnuo po nozi davajući mi do znanja da je tu za mene. Ali ako se nešto ubrzo ne promeni, ovo iz mene je pretilo eksplodirati i ne bi bila u koži nikome ko se nađe u mojoj blizini.

Mislim da je već prošao čitav sat vremena, nisam bila sigurna i vrata aviona su se naglo otvorila, a unutra je ušao stariji ali dobro uzdržan muškarac. Očekivala sam neku osobu poput neke vrste vojnika ili specijalca koliko je Georg samo bio nemiran i uzbuđen, a ne ovog mrkog i doteranog čoveka koji je izgledao više poput poslovnjaka. Ali, ko bi ga znao u ovom svetu u koji sam naglo tresnula na stražnjicu svom svojom snagom. Možda ako skine odelo kao Klark Kent, ispod ima neko odelo superjunaka a preko prsa mu se rasteže veliko slovo V. Moja unutrašnja princeza je naglo udahnula očekujući da će se stvarno to desiti, pošto joj je Superman bio i ostao najdraži Superjunak.

Svu svoju pozornost sam prebacila na pridošlicu i tek sam sada počela upijati detalje u vezi njega. Njegova umršena sivkasta kosa, koja je ponegde bila prošarana smeđom, mi je govorilo da je ovo stariji čovek, ali opet njegovo lice nije baš delovalo staro i s time sam bila sigurna da je on definitivno bio veštac. Unutrašnje svetlo je padalo na njegovo lice pa sam primetila lepo oblikovane iskošene oči i činile su mi se smeđe, ali odavde to nisam sa sigurnošću mogla videti. Bio je dosta ukočen, ili je to bilo zbog crne kožne jakne koju je bio zakopčao do grla. Kada je zakoračio prema naprijed zašepao je lagano i posrnuo te mu je znoj počela izbijati na čelu. Primetila sam i da je ovaj čovek bio neverovatno bled i shvatila sam da nešto nije u redu s njim.

„Odmah zatvorite vrata“, naredio je Georg, dok smo James i ja još uvek zaleđeno gledali u pridošlicu. „Vas dvoje, prekinite samo da gledate“, prasnuo je prema nama.

James je skočio sa sedišta i zatvorio avionska vrata polako ih spuštajući dok se sa strane nije upalilo zeleno svetlo.

„Coco, prestani samo da gledaš, pomozi mi“, rekao je ponovo Georg i pružio potporu misterioznom muškarcu koji je sada jedva stajao na nogama. Oslonio se na Georga svom svojom težinom, pa su se lagano dovukli do zadnjeg dela aviona iza sedišta. Georg je zadnja tri reda sedišta spustio skoro ravno i onda je zajedno s Jamesom polako smestio čoveka na njih.

„Šta se događa?“ upitala sam gledajući Georga kako otkopčava jaknu našem novom saputniku. Rad ruku mu je bio brz, a na ruci mu je bljesnuo njegov prsten u plavoj boji.

Georg me je ignorirao. „James, odmah idi i pokušaj da kontaktiraš školu, ne prestaj dok ne dobiješ nekoga“, naredio je upšte ne gledajući u Jamesa, a on se odmah uputio k telefonu.

 „Coco!“ Pogledao me je na kratko. „U mojoj torbi je oprema za prvu pomoć, brzo donesi“, naredio mi je i dalje nešto mrmljajući o prvoj pomoći u avionu i da sam sigurno smotana.