WIP

Chapter twenty-eight : WHAT HAPPEND TO US (part 2)

Videla sam da se Kenu iscrtala tanka bora na čelu, mučila ga je cela ova tema. „Šta se promenilo?“ upitala sam pomalo nesigurno. U glavi mi se vrzmala slika oca. Po ovim njegovim rečima, bila sam sad sigurna da mi otac nije veštac, ali je Silvija bila definitivno deo ovog magičnog sveta.

„Naš svet se promenio. Postao je mnogo opasniji, a ti si možda naša jedina nada.“

„Sve je tako uvrnuto, jednostavno ovako nije trebala da počne moja prva godina odraslog sveta. I stvarno mi nije jasno kako ja mogu da budem vaša poslednja nada“, rekla sam mu zbunjeno.

„Izvinite što prekidam razgovor, ali stigli smo“, prekinula nas je Kathy.

Pre nego što sam još šta stigla da kažem, usta su mi zanemela. Pogledom sam prelazila preko zelene kapije s ugraviranim grbom u sredini. Dvorište je bilo ogromno sa savršenom kućicom u samoj sredini. Suncokreti su pokrivali prazninu dvorišta. Delovalo je kao neko mesto o kojem slušaš u bajkama.

Kola su se zaustavila ispred same kapije. Lev je izašao, brzo prelazeći prstima po maloj kutijici koja se neprimetno sakrila u uglu kapije. Nakon što je digao pogled, kapija se već širom otvorila. Vozač je vešto ušao.

Kada smo svi izašli, Ken i Lev su se pogledali i kao da su nemo razmenili neku informaciju samo njima znanu. Kathy je prišla vratima i pokucala, a nakon nekoliko sekundi na vratima se pojavila žena u kasnim šezdesetim. Barem je izgledala kao da ima šezdeset, mogla je imati i duplo više u ovom svetu. Imala je plavu kosu lagano prošaranu sedima koja joj se spuštala do ramena i svetlo plave oči koje su uzimale najviše pažnje. Bile su neverovatne. Iako je imala kecelju na sebi i izgledala kao kućanica, na neki čudesan način isticala se tim jezersko plavim očima.

„Lev...“, izgovorila je njegovo ime, a na usnama joj se pojavio ogroman osmeh.

„Bako...“ uzvratio je, a potom joj pritrčao u zagrljaj.

Nemo sam se složila sa prijašnjim zaključkom da je mogla imati duplo više godina čim je izrekao ko je ona njemu bila.

Gledali su se tako neko vreme, iznova se grleći. Delovalo je kao da je dosta vremena prošlo od njihovog prošlog susreta. Svi smo stajali sa strane, dajući im privatnost. Sve dok nas ona nije primetila.

„Vidim da imamo i goste“, rekla je i osmehnula se, gledajući u nas.

„Bako, da te upoznam sa Kenom, Kathy i naravno, Coco, Coco McKnight“, Lev nas je uzbuđeno predstavljao po redu, onako kako smo stajali.

Na pomen mog imena, ženin izraz lica se promenio. Ozarila se još više i brzo mi je prišla, obavijajući ruke oko mene. Začuđeno sam joj uzvratila zagrljajem. Lev je sve to posmatrao s nekim čudnim osmehom.

„Izvini što sam te ovako spopala, samo, čula sam toliko toga o tebi, još od kako si bila beba. Čast je napokon te upoznati.“

„Takođe...“, pomalo nesigurno sam dodala, „ali, kako…“ Htela sam je upitati zašto je rekla da je čula sve o meni od kako sam bila beba, jer niko valjda nije znao za mene do nedavno, ali me je prekinula.

„Bože, koliko sam nepristojna, moje ime je Violet i dobrodošli. Molim vas, uđite i osećajte se kao kod svoje kuće.“ Pomerila se u stranu, pokazujući nam rukom prema ulazu.

Jedan po jedan smo ušli. Kuća je mirisala neverovatno, kao dom. Hodnik i stepenište prema gornjem spratu bila su ukrašena porodičnim slikama i prelepim umetničkim delima. Svi tepisi su bili tamno zelene boje, dok su se zidovi savršeno uklapali u svetlijim notama zelene. Bilo je kristalno jasno da je ovo još jedna porodična kuća.

I to Levova.

Svrnula sam pogled na Levovu ruki, primetivši prsten sa smaragdom. Uopšte pre nisam obraćala pažnju na to.

Dakle, Levova boja bila je zelena.

Svi su sad šuteli i kad sam podigla pogled s Levove ruke, posmatrali su me kao da se u meni kriju svi odgovori na svetu. Tišina je bila razarajuća, nespokojna i osećala se poput grada nakon oluje. 

Sve dlake na telu su mi se uzdigle.

Violet je prva prekinula neprijatnu tišinu i krenula da nam pokaže ostatak kuće. Malo smo razgledali okolo, a onda nam je Violet pokazala naše sobe. Istuširala sam se i zatim presvukla u belu haljinicu na bretela. Spustila sam se do kuhinje na večeru, a svi su već udobno sedeli na svojim mestima. Ja sam sela pored Kathy.

Večera koju je Violet spremila bila je preukusna. Bilo je domaćih jela, salata, prelepih kolača… žena je jednostavno bila izvrsna u kuhinji. Uhvatila sam se u razmišljanju da li je i Lev znao kuhati, da li ga je baka imalo podučila? Moja unutrašnja princeza odmah se umešala, zamišljajući Leva bez majice kako kuha. Zakašljala sam se na tu sliku, a obrazi su mi se zagrejali kao da je itko od njih mogao da mi zaviri u misli. Popila sam gutljaj vode, koreći samu sebe, a onda mi se Violet obratila.

„Coco, dugo se nisam čula s tvojom bakom, kako je ona?“ upitala me je ljubazno.

„Nisam znala da se vas dve međusobna poznajete“, rekla sam joj iskreno.

Odjednom sam primetila kako su svi gledali u mom smeru, a Lev se promeškoljio u stolici kao da ga je tema jako mučila.

„Naravno da se znamo, mislim, postaćemo svakako jedna velika porodica uskoro.“

„Izvinite, jedna porodica?“ zbunjeno sam priupitala. Nisam bila sigurna da sam dobro čula.

„Da, draga moja, zar ti nije spomenula da je izabrala verenika za tebe.“

„Jeste, samo još nisam dobila šansu da ga upoznam. Ne znam kakve veze to ima sa Vama.“

Osetila sam kako mi je prostorija postala zagušljiva, imala sam osećaj da me zidovi suzbijaju.

„Zlato moje, nema potrebe da ga upoznaješ, vi se već znate. Sedi tačno ispred tebe.“

Pogledala sam u osobu koja se nalazila preko puta mene. Lev me je sada gledao pravo u oči, nimalo ne oklevajući. Više se nije vrpoljio.

„To nije moguće...“, dodala sam, jedva izgovarajući reči. Moja unutrašnja princeza nije mogla da diše, hiperventirala je. Uzela je papirnatu vrećicu za kupovinu i puhala u nju, iznova je napuhujući.

„To nije moguće…“ ponovila sam još jednom u neverici, gledajući u Leva.

„Coco, ja sam tvoj budući muž.“ 

 
I evo ga drugi deo poglavlja, slušam vaša mišljenja u komentarima. Nadam ste da ste uživali❤️❤️