WIP

Chapter twenty-five : HELLO STRANGER (part 1)

Trenutak je trajao kao večnost dok sam ga gledala pravo u oči. Svetlost je sijala duboko u njegovim zenicama i gledala sam u njih kao hipnotisana. Tada sam došla k sebi, a zatim se brzo otrgla, odskočivši od njega. Sekunde su obilazile oko nas sve dok mu se lice nije ozarilo osmehom. Prišao mi je polako, kao da je lebdeo. Obavijala ga je aura nečeg moćnog i sva sam se bila naježila.
„Da li si dobro? Nisam mislio da ću ovde naleteti na nekoga, pa sam bio nepažljiv. Žao mi je ako sam te povredio.“
Na trenutak sam se ukočila, a reči su mi same krenule iz grla. „U redu sam, bar mislim da jesam“, rekla sam zbunjeno. „Jesi li zalutao ovde?“ priupitala sam ga, jer sam pomislila da je samo običan čovek koji je ovde slučajno došao.
„Naravno da ne. Mislio sam da bi bilo zanimljivo da se malo zabavim lavirintom. Ovo mesto je postalo depresivnije od prošlog puta kad sam bio ovde.“
U mojoj glavi se iznenada stvorio naglasak na reč „prošlog“. Nije mnogo ljudi moglo da se pohvali time da su pre bili ovde, a to se jasno moglo videti po Georgovom licu kad smo prvi put stigli ovde. Izgledao je kao da je dobio nekakvu nagradu za najboljeg vešca ili jackpot na lotu. Isto tako sam znala da niko ovde nije slučajno bio, a na njegovu sreću – ili nesreću – moja unutrašnja princeza i ja ćemo stati neznanju na kraj i saznati nešto više.
„Bio si ovde pre?“ upitala sam nonšalantno.
„Da, odrastao sam ovde. Verovatno ti to deluje čudno, ali stric me stalno dovodio dok sam bio manji. Želeo je da odmalena prihvatim svoje nasledstvo.“
Na trenutak mi je u glavi prošla scena mene kao devojčice kako učim pravilno korišćenje noža i viljuške. Princeza u meni jednostavno nije mogla da zamisli odrastanje uz nešto oštrije od tupog noža za ručavanje.
„Nemoj samo da mi kažeš da ti je stric Ken i da si nekim magičnim slučajem ovde zbog nestale majke u akciji.“
„Onda ti neću reći, svakako ni sam ne znam zašto sa ovde, ali stric Ken mi je samo rekao da dođem i da je došlo vreme da se isplati neka vrsta porodične usluge.“
Divno, znači svi su prešli nazad na šifrovanje.
Sigurna sam da mi je izraz na licu bio sličan onome šta sam pomislila, jer se blago osmehnuo shvatajući.
„Pretpostavljam da ti je ovo prva misija. Obično su svi navikli da pucaju u mrak što se tiče misija. Dobiješ poziv i dođeš, nisi siguran šta te čeka ili gde te čeka.“
„Nisam to znala ali me to ni ne čudi, jer ljudi misle da je super zabavno da stvari sakrivaju od mene. A sad se samo nasmejem i prihvatim to, to je jedini način da izbegnem glavobolju.“
„Šta kažeš na to da te častim kafom i otkrijem ti par trikova kako da manje sediš na klupi po strani“, rekao je vragolasto.
Na trenutak sam zastala i razmislila da li bi to bilo pogrešno. Da li bi to zasmetalo Jamesu? Da sedim sama s drugom muškom osobom koja ne zna da imam dečka? Ali James je trenutno ko zna gde i pretpostavljam da jedna kafa ne može da škodi. Tako i tako James neće znati, plus, to će ga naučiti lekciju da se sledeći put barem javi gde ide.
„Ne brini, znam da ti je dečko na zadatku, mislim da ti je dovoljno dosadno da prihvatiš društvo“, rekao je kao da mi je mogao pročitati misli.
Na trenutak mi je neka hladnoća obuzela telo. Kakav zadatak? Mislila sam da mi James ne bi nikad nešto sakrivao. Pa mogao mi je barem poruku gurnut ispod vrata. Nisam ga ni videla ni čula od onog glupog događaja iz šume.
„Zadatak? Kakav zadatak? Zadatak koji smo trebali skupa obaviti. Zar nismo zato došli ovde? Da li je Ken nešto rekao?“ rešetala sam ga pitanjima.

Značilo bi mi ako biste tag nekoga kome bi se svidela moja priča, hvala na čitanju ❤️