WIP

Chapter ten : OLD MEMORIES ( part 1)

U porodičnu kuću u Livingston smo stigle za otprilike sat vremena. Sierra je letela cestom, a putem nas je ovaj put pratio zvuk One republic. O ukusima u muzici se ne raspravlja. Nisu bili tako ni loši, zapravo, mnogo su mi se svideli.

Napolju je već bilo mračno i maglovito. Dok smo se vozile ovde bila je bistra noć, a momenat kasnije je veo magle teško padao preko nas. Vreme ovde je bilo jako promenjivo, u jednom trenutku ti je sunce mazilo obraze, a u drugom vetar nosio talase kose. Moje misli su bile poput magle koja mi se nalazila ispred očiju. Tako nejasne. Osetila sam hladani jesenski vazduh pri samom izlaženju iz auta. To je bilo kao kanta hladne vode za mene, pljuska za moju nesigurnost.

Kako sam se pretvorila u ovo sto sam danas? Nakon što sam napustila dvorac, počela sam da se osećam kao potpuno druga osoba, a i vremenom sam počela i da se ponašam kao potpuno druga osoba. Nisam mogla da prepoznam novu sebe. Sada se osećam sigurnijom, a najteža stvar koju sam iskusila pri dolasku ovde, bio je osećaj usamljenosti. Osećala sam se sama protiv celog sveta i u jednom trenutku je to tako i bilo. Mnogo puta bih bez pomaka gledala u jednu te istu tačku, razmišljajući o svemu iznova i iznova. Sada nekako u sebi znam da se sve to promenilo, ako ništa, barem imam jednu osobu na svojoj strani.

Moje misli je prekinula jedina osoba na mojoj strani, koja je jedva izašla iz auta, koliko joj se spavalo. U zadnjim kilometrima do kuće, ludo i glasno je pevala Love run out, kako bi nas sigurno dovezla. Sve više i više počinjem da mislim da mi nikada neće oprostiti sto sam je probudila iz dremke skoro u pola noći u frizerskom salonu. Koje li ironije u tome!?

„Princezo moja draga, čemu taj izraz lica? Samo si se ofarbala, nemoj praviti toliku dramu oko toga. Nadam se da nemaš više zahteva za večeras, jer planiram da spavam naredne tri godine svog jadnog i neispavanog života“, rekla mi je pomalo podrugljivo i dramski, ali sam sve to u istoj sekundi zaboravila.

Znala sam da mi je njena pomoć neophodna, pa sam ignorisala njen urođeni sarkazam. „Ne kajem se, šta više, bilo je vreme za neku vrstu promene. I žao mi je što ću da te razočaram, ali imamo još puno posla.“ Gledala sam je ozbiljno i molećivo.

„Posla?! Ja nemam nikakvog posla. Meni je već vreme da spavam, a čini mi se da je i tebi“, rekla je baš nekako odlučno.

„Moramo da odemo do stare biblioteke, znaš“, rekla sam, pa je pogledala značajno aludirajući na knjigu koju je Monti pomenuo.

„Ti me i dalje ne slušaš? Kažem ti da sam ja svoj sestrinski deo obavila i da je vreme za dremku, stvarno sam umorna.“

„Dobro, šta nisi nimalo znatiželjna? Tajne i sve to, znaš, prespavala si neke stvari kod Montija… mislim, na kraju, to je tvoj izbor“, rekla sam joj mameći je rečima.

„Kakve tajne? O čemu ti pričaš?“ upitala je sada već zainteresovano.

Znala sam da je Sierra pored svih svojih vrlo kvalitetnih osobina bila i jako radoznala i da neće moći da odoli da sazna nešto što je sakriveno ili pomalo čak misteriozno. Ovo sam skapirala od trenutka kad mi je prepričavala požar. Način na koji je pričala, rekao mi je dosta toga o njoj.

„Sierra, mislim da ćeš morati da odložiš tu dremku na neko vreme.“
Preokrenula je očima i nakon još par minuta nagovaranja, napokon se složila. Nisam je trebala ni nagovarati više, samo je htela da joj se još malo ulagujem. Ubrzo smo se našle na drugom spratu gde je Sierra imala svoju sobu. Rekla je da je biblioteka na trećem spratu. Sierra je na svako malo nešto gunđala, ali ni sama nisam imala neku drugu opciju nego da je trpim. Dok smo se šunjale u ušima mi je zvonio bakin glas o ne lutanju hodnicima po noći, ali odavno sam već prekršila pa, recimo sva tri pravila. Na kraju dana njena je greška, ona je ta koja je spletkarila da me uda, ne ja.

Stepeništa su bila sivkaste boje, jer se drvo već izlizalo i stvarno se moglo osetiti po izgradnji spratova koliko je kuća u stvari stara. Drveni prozori su bili kestenjaste boje, a preko svakog od njih nalazile su se crne, polirane rešetke. Rešetke na prozorima su bile samo na trećem spratu, zato sam i znala da idemo na pravo mesto. Zidovi su bili nežno, krem boje i očigledno, da ko kog da je gradio ovo mesto nije mogao da se odluči koji utisak želi da ostavi ovaj sprat. Zato se apsolutno ništa na ovom spratu nije slagalo jedno s drugim.

Sierra i ja smo razmenile kontakt očima u tišini, a ona je nagnula glavu prema meni i prošaptala: „Hoćeš li mi napokon reći, šta ti je onaj dekica još rekao da si mu ti brzinom svetlosti poverovala? Mi se nalazimo na spratu gde niko osim starešina ne sme da bude, umirem da saznam.“

„Komplikovano je, ali moramo da nađemo staru biblioteku. Da li možda znaš koja vrata?“ Nisam ni ja bila sigurna šta tačno tražimo, ali neću joj to priznati.

„Ti mora da se šališ? Rođena porodica ima da nas se odrekne, pokušamo li samo da uđemo u biblioteku. Ti hoćeš stvarno da nađeš tu knjigu?“

„Nije kao da mi je bitno hoće li me se odreći ili neće, ali razumem ja tebe. Samo mi pokaži gde je i možeš da me sačekaš ispred, nema potrebe da ulaziš ako ne želiš.“

„Nesmem samu da te pustim da uđeš... Coco, ljutiš me i nakon što proverimo da li je knjiga tamo, odmah izlazimo. Da li smo se razumele?“ Bila je ozbiljna, da ozbiljnija ne može biti. Samo sam klimula glavom.

Da, naravno, neka misli šta hoće.

Ubrzo smo se našle na kraju hodnika i ovaj deo je bio prilično mračan za razliku od ostalih. Sierra je prišla vratima i pokušala da ih otvori povlačeći bravu dva, tri puta. Nakon što je videla da je zaključano, sagnula se na kolena i izvukla ukosnicu iz kose. Nisam se nimalo iznenadila, nekako je Sierri to i dolikovalo. Delovalo je kao da sam u nekom špijunskom filmu iz osamdesetih. Provukla je ukosnicu u bravu i blagim potezima napred nazad, vrata su se otvorila. Sierra mi je vragolasto namignula i stavila prst preko usta.

Značilo bi mi ako biste tag nekoga kome bi se svidela moja priča, hvala na čitanju ❤️