WIP

Chapter thirty-one : THE CHILDHOOD SCARS

Jahanje je oduvek bilo jedno od mojih omiljenih stvari, volela sam moć koju sam osećala dok sam jahala na konju. Osećala sam se slobodno i kao da je ceo svet bio u mojoj kontroli. Ja sam jedna od onih osoba koja je volela da ima sve pod kontrolom, ali već sam osećala kako se moja unutrašnja princeza smeje na ovu izjavu, jer sam zaista retko imala mogućnost kontrolirati stvari.

A i u zadnje vreme ništa nije bilo pod mojom kontrolom.

Lev i ja smo se preobukli u udobniju odeću, čak mi je nabavio i jahače čizme, pa smo krenuli da jašemo prema unutrašnjosti šume. Sve je bilo ograđeno zbog bezbednosti ljudi koji su živeli ovde. Međutim, bezbednost nije bila jedna od stvari koje su mi se motale po mojoj glavi. Lev je okupirao većinu prostora. Nisam mogla a da se ne zagledam u njegove prelepe crte lica, nikada do sada nisam primetila neke stvari koje trenutno primećujem. Znala sam da počinjem da polako buljim u njega, ali nešto u meni nije mi dalo da sklonim pogled.

„Ako želiš nešto da me pitaš, pitaj“, rekao je.

Osetila sam kako mi obrazi polako crvene. „Gde si naučio da jašeš?“ izbrbljala sam prvu stvar koja mi je pala na pamet.

„Baka me je naučila, ona se još uvek drži nekih pravila, jedno od njih je da svaki muškarac treba da zna da se snalazi na konju. Verujem da je kod tebe slična situacija.“

„Otac me je naučio. Nakon što je bilo objavljeno da će Silvija imati prvog ženskog vladara, jer nas je moja majka napustila i s time napustila i mogućnost još jednog deteta, otac je želeo da me oslobodi što je više predrasuda. Želeo je da me na neki način što bolje pripremi. Ipak, sramota bi bila kada budući vladar ne bi znao kako da se, kako ti kažeš, snalazi na konju.“

Na trenutak je delovao kao da su mu misli odlutale na neko mesto za koje nisam sigurna da želim da znam. Ubrzo je usmerio pažnju nazad na mene.

„Verujem da biti prvi ženski predstavnik nije nešto što si olako shvatila, znam da su sve okolnosti protiv tebe sada, ali deluješ kao neko ko će im rado pokazati koliko nisu bili u pravu.“

Srce mi je preskočio otkucaj. Imala sam puno ljudi oko mene koji su mi davali podršku, ali niko nikada nije strasno verovao u mene. To nije bio slučaj sa Levom. Čak i sada kad sam potpuno odustala od prestolja.

„Hvala ti...“ Ostala sam bez reči. Nisam znala šta da mu kažem, Lev me je jedva poznavao, ali je i ovaj mali razgovor s njim bio toliko komforan. Imala sam osećaj da bih mogla bilo šta da mu kažem samo ako bih pokušala. Zar to nije bila pomalo strašna pomisao?

„U redu je ako ne želiš da se udaš za mene“, rekao je i pogledao me prodorno.

Glasno sam progutala od neke nervoze, a konj se ispod mene odjednom cimnuo. Ljudi su govorili da konji mogu da osete kada im se vlasnici uznemire.

„Znam, ali isto tako znam koliko bi ovo tvojoj, a i mojoj porodici značilo. Samo ovo nisam tako zamišljala. Znam da sada pomalo izgledam kao razmažena princeza, ali brak mi je od malena prikazivan kao neispisana bajka.“

Svojim plavim očima pogledao je u moju dušu, uzevši deo mene. Mislim da taj deo više nikada neću moći vratiti. Uticao je na mene kao niko do sad, čak i više nego James. James me je izazivao, ali Lev me je zarobljavao. Nisam znala da praktički jedan stranac može toliko uticati na mene.

„Ne znam da li ti mogu pružiti sve što želiš, ali ću iz dana u dan to pokušavati, ukoliko mi ti budeš dozvolila.“ Reči su mu tekle sigurno i izgledao je siguran u sebe. Izgledao je kao muškarac, a ne kao dečak. Na trenutak sam se toliko izgubila u njegovom pogledu, i u tom trenutku ceo svet se smanjio i bili smo samo on i ja.