WIP

Chapter thirty-three : GIFT FOR THE HAPPY COUPLE

Gubitak…

Kako se normalni smrtnici nose s njime? Kako obuzdaju tu vatru koja blešti u njima?

Danas sam po prvi put čula Kittin glas kako se gubi u toj vatri.

Obuzeo me je strah. Kako se neko ne uplaši duhova prošlosti? Danas sam shvatila da je gubitak poput goluba, ili nađe put nazad svome vlasniku ili zauvek pripadne praznini velikog plavog neba.

Teško je gledati kako novi život ispred tebe ima sve te mogućnosti za novi početak, znajući da si ih ti sve prokockala. Pretvorila sam se u osobu koju ne prepoznajem. Imala sam osećaj da je neko istisnuo život iz mene, ostavljajući me nemu. Nekad kao da ne mogu da krenem napred niti da krenem nazad, tako da sam zaglavljena u mutnoj sadašnjosti.

Bilo je jutro. Prvo jutro nakon događaja o kojem su se svi plašili govoriti. Sedela sam na krevetu, a preko puta mene nalazilo se parče papira koje je svima unelo teror. Da li je ovo bilo upozorenje? Hodala sam napred-nazad po sobi, koja je postala previše mala proteklih dvadeset četiri sata. Kao da se smanjila u sate koje sam provela budna. Bilo je teško zaspati s porukom smrti, čekajući sudbinski čas. Leva nisam videla neko vreme. Imao je neke poslove da završi u vezi njegove porodične kuće. Ta porodica pomalo me plašila, tako da nisam pitala mnogo. Shvatila sam da što manje znam to je bilo bolje. Mojoj unutrašnjoj princezi bilo je to tako smešno kad se uzme u obzir moja radoznalost. Ipak, sedenje ničemu nije doprinelo. Bilo je vreme da potražim Kathy. Unutrašnja princeza i ja smo se obe složile da će nam ona doneti najviše odgovora.

Međutim, naći Kathy bilo je sve teže i teže. Bila je retko u svojoj kancelariji. Mislim da je skrivala koliko ju je sve ovo pogodilo. Donekle se dogodilo na njezinoj straži.

Na brzinu sam se presvukla, jer se nisam mogla zamarati malim detaljima kao što je na primer šta obući. Nije imalo smisla sad brinuti o izgledu. Sišla sam u šta ja zovem „hodnik napuštenih“, jer od kako je Kitty preminula, tu se nije osećao ni tračak života.

Ja nisam bila jedna od ljudi s kojima je Kitty bila bliska. Zapravo je nisam uopšte poznavala. Volela sam njezinu muziku. Slušala bih je po ceo dan otkako je Kitty stigla ovde. Jednom smo se sudarile u hodniku kad sam ja žurila na trening, a ona na časove klavira. Sem toga, nismo se mnogo viđale. Ne mogu da sakrijem da je jedan deo mene pomalo srećan što je nisam poznavala. Znala sam da je to bilo pomalo morbidno. Jednostavno nisam znala da li bih mogla to da podnesem. Već je suviše bilo teško i ovako.

Nakon što sam prošla grupu ljudi koji su bili previše zauzeti velikim ekranima kompjutera da bi obratili pažnju na mene, došla sam do Kathyne kancelarije.

Pokucala sam jednom.

Drugi put.

Treći put.

Nakon što jasno nije bilo nikoga, uzdahnula sam i odlučila da prošetam baštom. U glavi su mi se stalno vrtele te krvave slike. Svaki put kad bih makar na sekund sklopila oči, krv bi me odmah probudila. Nadala sam se da će Lev što pre završiti svoje poslove kako bih imala s nekim da pričam o tome. Razmišljala sam i da pozovem devojke. Dugo se nismo čule, i iskreno, nisam više osećala tu vezu koju smo nekad delile. Većinom je to bila moja krivica. Prestala sam da uzvraćam pozive, a one su prestale da zovu. Valjda neke stvari nisu suđenje da traju zauvek. Neki ljudi samo dotaknu naš život kako bi nas nečemu naučili, i onda nastave dalje. Ali ipak mi nedostaju.

Bašta je kao i uvek bila očaravajuća. Postojalo je nešto tako magično u vezi ovog mesta. Svaki put mi je oduzmalo dah.

Nisam mogla da ne primetim senku nekoga kako sedi i posmatra. Što sam se više približavala, jasno sam videla da je Kathy zapravo bila ta sivkasta senka. Na trenutak me je pogledala, ali kao da je krivica bila ta koja ju je naterala da skrene pogled. Osećala se krivom zbog svega sto se desilo. Svi su znali to. Isto tako su znali da je to bila najmanje njezina krivica. Volela bih da je i sama to znala.