WIP

Chapter fifteen : FAMILY MEETING ( part 1)

„Golf sedmica Jimmy? Stvarno?“ komentarisala sam čim smo malo odmakli iz Jimmyeve ulice.

„Šta? Pa, putovao sam puno po Evropi, ja volim dobri, stari Volkswagen. Veoma mi se sviđa ovaj auto, uostalom, ovde više nije kao pre, sve više Amerikanaca vozi Volkswagen.

U stvari, auto je bio stvarno lep, najnoviji srebrni model. Ovo je bio dosta siguran model i nije puno trošio. Jimmy ga je opremio s velikim zvučnicima sa strana ugrađenim u vrata i dvama velikim od iza. Kožna sedišta u boji peska su bila preudobna i povezana sa sistemom grejanja, tako da mi je sedište bilo lepo ugrijano. Već je prošlo popodne i približavala se veče te je zrak time počeo biti hladniji podsećajući me da je jesen. Čim smo se izvukli iz gradske gužve i uključili na autocestu prema Livingstonu osetila sam potrebu još malo pročačkati neke stvari s Jimmyem. Stvari koje su me također kopkale u zadnje vreme.

„Jimmy…“ počela sam, „mogu li još nešto da te pitam?“ Na brzinu je sklonio pogled s puta na mene, a zadnje sunčeve zrake su sjale iza njega naglašavajući njegovo lice. Lice koje mi je bilo urezano u memoriji. Strašno mi je bio falio i na trenutak sam nas mogla ponovo zamisliti u Silviji.

„Hm?“ promrmljao je upitno.

„Zanima me kako to da su svi nasljednici u školi za vešce?“ To pitanje me mučilo već neko vreme.

Nasmejao se iskreno. „Znao sam da ćeš to pitati.“

„I“, potakla sam ga.

„Zato šta su svih petnaest kraljevstava izravni potomci petnaest osnivača starešina koji su se raspršili po svetu. U ono vreme kada je bilo zabranjeno biti veštica, starešine su osnovale skrovite države-gradove da bi sačuvali taj svet od ljudi. Dakle, Silvija je magična i skrivena ljudskom oku, kao i ostala kraljevstva.“

„Šta?“ Opet ja s tim šta.

„Za Silviju i druga kraljevstva ljudi ne znaju.“

„Ali karta sveta?“ zapanjeno sam upitala zadnjim trzajem pameti u mojoj glavi. Moja unutrašnja princeza je otišla kupiti sezonske karte za sve ove predstave koje se događaju u mome životu.

„Karta sveta je za vas, decu u kraljevstvima, da učite gde se nalaze. Ljudsko oko ne može da vidi gde se nalaze.“ Gledao me je sa zanimanjem, pa brzo vratio pogled na put.

Razmišljala sam brzinom svetlosti, ali sva pitanja koja sam imala u glavi su se umnožavala i nisam mogla odlučiti koje je važnije. Ja sam bila deo magičnog sveta od kada sam se rodila a da nisam ni znala. U glavi mi se upalila lampica s najvažnijim pitanjem.

„Da li je i moj otac veštac?“ Zadržala sam dah i nestrpljivo ga gledala, dok je on vozio i ćutao sada.

„Nisam siguran da sam ja osoba koja bi trebala da ti to kaže. Mislim da bi bilo bolje da ga to sama pitaš, nije na meni da se mešam.“

Ispustila sam dah koji sam zadržavala i kao da sam osetila olakšanje. Možda jednostavno nisam spremna za još šokova.

„Vidi, to moraš rešiti sa svojim ocem, ali samo sam ti hteo reći da nisu samo vešci deo ovog magičnog sveta.“

„Stvarno? Kao vile, ogri ili patuljci?“ Postala sam smešna sama sebi izgovarajuči ove reči.

„Ah, nemoj ići u krajnosti.“ Zamrdao je lukavo obrvama i dao mi red belih gornjih i donjih zuba u savršenoj simfoniji zagonetnog osmeha.

„Znači nema vila?“

„Nisam to rekao.“

„Pa sada si rekao…“ počela sam već luditi od ove njegove igre reči.