WIP

Chapter twenty-seven : RAINY MEMORY (part 2)

Moja unutrašnja princeza nakrivila je glavu zajedno s tim osmehom. Htela sam sad ja nju ćušnuti po glavi. Osmehnula sam mu se ipak, napokon saznajući ime dečka iz lavirinta. Okrenuvši se lagano na petama, nestao je iza velikih staklenih vrata.

Čim mi se izgubio iz vida, nastala je neka čudna tišina. Samo se čulo padanje kiše. U tom momentu jedino o čemu sam mogla da razmišljam bio je moj otac i o zadnjoj uspomeni s njim i mojom majkom na istom mestu. Bio je baš ovako kišovit dan. Sećam se da su se jako dugo svađali, sve dok majka nije izletela napolje. Otac je izjurio za njom, pa su se nastavili svađati vani i na kiši. Kiša ih je sve više nadvladavala, sve do tačke vrhunca kad je majka izvukla ključeve i uletela u auto parkiran pored ograde. To je bio zadnji put da sam je videla. Svi su mislila da sam spavala, ali kiša me je plašila, tako da sam svaki put kad bi ovako jako padala odlazila do prozora da posmatram i čekam njezin kraj i sunce. Kada sam izašla iz svoje sobe, videla sam oca kako je plakao na stepeništu. Prišla sam mu s leđa, ali je on brzo obrisao suze, rekavši mi da je to bila samo mala svađa i da će se mama vratiti. Verovala sam mu. Nakon toga sam prvi put zaspala uz tako jaku kišu… s nadom u srcu.

Nisam mogla da odolim, sišla sam s terase i pojurila kroz veo kišnih kapi dok mi se kosa lepila uz lice. Imala sam osećaj kao da lakše dišem. Prvi put nakon dužeg vremena, dobila sam osećaj da mogu da napunim pluća vazduhom. Osetila sam nečije prisustvo i kao da me neko posmatra, ali nikoga nisam mogla da vidim. I uopšte me nije bilo briga. Raširila sam ruke i sklopila oči. Osećala sam kako mi voda sliva sva sećanja iz detinjstva. Zapitala sam se da li i kod tate u Silviji pada kiša? Ako pada, da li se i on možda seća svega ovoga, da li mu uopšte nedostajem? Dopustila sam hladnoći da zamrzne sve moje brige i da samo u tom momentu imam osećaj slobode. One slobode koju mi svi oduzimaju.

Već se odavno smračilo, mora da sam sat vremena provela tuširajući se. Topla voda mi je povratila prirodnu boju kožu i više nisam osećala hladnoću. Primetila sam telefon na stolu i brzo ukucala Jamesovo ime, ali sam se u zadnjem trenutku predomislila. Možda jednostavno više nije bilo bitno šta mi on ima za reći, svakako neće biti istina. Razmišljala sam da pozovem Chris, ali sigurna sam da bih je uvukla u dosta nevolja kad bi saznali da smo i dalje u kontaktu. Duboko sam uzdahnula, činilo se kao da sam sama u ovome. Legla sam umotana u peškir, i tako ušuškana, polako sam sklopila oči i zaspala sam.

Iz sna me trznulo jako lupanje po vratima. Brzo sam otvorila oči, iskočila iz kreveta i otvorila vrata.

„Kathy, šta se dešava?“ upitala sam skoro bez daha kad sam primetila paniku na njezinom licu. Izgledala je uznemireno.

„Tvoja majka, Coco“, samo je rekla.

Srce kao da mi je preskočilo otkucaj.

„Šta se desilo?“ Glas mi je podrhtavao.

„Saznali smo neke novosti o njoj, i nije dobro“, rekla je, ugrizavši se za usnicu. Pogledom je prešla preko mene. „Obuci se, čekam te dole“.

Primetivši da sam još uvek bila umotana u peškir, brzo sam zatvorila vrata i otvorila orman. Izvukla sam par farmerki, one koje sam bila iscepala na dan sastanka. Kroz misli mi je prošao celi taj dan i zaustavio se na Sierri kako se hladila rukom dok me je zezala u vezi Jamesa, Nedostajala mi je. Trgla sam se iz misli, brzo zgrabivši i belu majicu koju sam uklopila s belim patikama. Kosa mi je bila još uvek vlažna i skupljena u punđu na vrhu glave. Pustila sam je. Samo sam brzo prošla rukama kroz nju, za nešto više nije bilo vremena. Pogledala sam se još jednom u ogledalo pre nego sto sam krenula niz velike kamene stepenice prema predvorju. Kathy me je čekala jednom nogom naslonjena na zid. Primetivši me, brzo je krenula prema meni.

„Dođi, Ken i Lev nas očekuju u sobi za sastanke.“

Pre nego što sam stigla da se pobunim, uhvatila me je za ruku i uvukla u prvu sobu s desne strane.

Kad sam ušla unutra, odmah sam primetila kako me Ken i Lev gledaju. Soba je bila prilično velika s tamno sivim stolom na sredini i nekoliko stolica poređanih oko njega. Nasuprot stola, nalazio se veliki ekran, poput plazma televizora. Jedan takav ogroman smo imali i u zamku, otac ga je koristio radi razgovora s inostranim strankama.

„Sedi, Coco“.

Primetivši moj zbunjeni izraz lica, Ken mi je pokazao na stolicu nasuprot njemu pored koje se Kathy već udobno smestila.

Poslušno sam sela. Moja unutrašnja princeza baš i ne.

Napetost je upijala svaki zvuk iz prostorije. Osećala sam kako su mi se dlake na koži nakostrešile i imala sam loš osećaj u stomaku, kao da mi je celo telo govorilo da mi se neće svideti šta god mi budu rekli.

Ken je ubrzo preuzeo inicijativu, blago se zakašljavši.

„Lev mi je rekao da si upoznata s tim da su se i njegovi roditelji pridružili potrazi“, rekao je, gledajući me pravo u oči.

Samo sam klimnula glavom.

„Ono što smo međutim saznali je to da oni nisu jedini, većina uglednih porodica krenula je putem tvoje majke i svi s istim razlogom, da je vrate.“ Nakon što je izgovorio zadnji deo rečenice, blago se promeškoljio u stolici, kao da ga je mučilo to što je rekao.

„Zar ne bismo trebali da budemo srećni oko toga, izvukli ste me iz škole pod izgovorom da je samo ja mogu spasiti, a sada je gomila ljudi krenula za njom.“ Prebacivala sam optužujući pogled s Leva na Kena, dok je Kathy samo nemo sedela, zamišljeno gledajući u prazninu.

Lev je, pogledavši u Kena, shvatio da on neće da odgovori na moje pitanje, pa je on uskočio. „Coco, postoji još nešto...“počeo je. Pogledavši me, uspravio se, kao da se pripremao da mi kaže nešto što mu nije prijalo. „Mesto na kojem drže tvoju majku je veoma slabo osigurano, verujemo da je mogla veoma lako da pobegne da je želela, znajući koliko je i sama dobro obučena.“

„Hoćeš da kažeš da moja majka sedi svojom voljom s nekim čudakom u sred ničega? Ne, to je previše čak i za nju“, rekla sam sigurna u odgovor.

„Mi međutim mislimo da je ona tamo otišla svojom voljom. Mislimo da nešto ne štima sa svime time i da je tvoja majka s tim 'otmičarom'“, napravio je navodnike u zraku, „udružila snage. A takođe mislimo i da se dosta njih odazvalo na njezin poziv i da su joj se pridružili.“

„Pridružili u čemu?“ priupitala sam. Osećala sam kako mi panika puni pluća, ni sama nisam bila sigurna šta se dešavalo, ali sudeći po izrazima lica ljudi oko mene, verovatno ništa dobro.

„U oduzimanju tvojih moći.“

Pre nego što sam bilo šta stigla da kažem, Kenu je zazvonio telefon. Kratko je poslušao i klimnuo glavom u mom smeru.

„Moramo smesta da odemo odavde.“ 

Evo ga i drugi deo. Nadam se da ste uživali u kišnim uspomenama Coco, hvala na čitanju ❤️