WIP

Chapter twenty-one : WELCOME TO WUHU

Čim smo izašli iz aviona, zapljusnuo nas je val toplog zraka prožetog s vlagom. Stala sam na dnu avionskih stepenica i napokon udahnula punim plućima. Kakav god da je vazduh, barem nije avionski. Nakon sletanja, presvukla sam se u sivu majicu kratkih rukava, a jaknu sam nekako nagurala u ranac. S njom i moju žutu, buntovnu majicu, pod hitno joj je trebalo pranje. Ali i meni.
Podigla sam ruku i obrisala znoj s čela te stegnula svoj visoki rep umotavajući ga na vrhu glave. Duga, crna limuzina sa zamračenim staklima je čekala na kraju piste, a Georg je kratko pokazao rukom i svi smo se uputili prema njoj. Postariji vozač je izašao otvarajući nam vrata, ali je James požurio prema njemu, sačekao me i pomogao da se smestim. Mislim da je to namerno napravio da iznervira Georga, savršeno sam sposobna sama ući u kola. Georg ga je prostrelio oštrim pogledom, a tom izrazu nisu pripomogle ni mrko nabrane obrve. Izgledao je iznervirano i ljutito, i stvarno mi nije bio jasan. Punoletna sam i zasigurno se neću više nikome opravdavati. Kad bolje razmislim, više se ne želim kriti ni pred kim. Sviđa mi se James i ako želim biti s njim, biću.
Sedišta su bila ugodno hladna i James se smestio odmah do mene, a preko puta smrknuti Georg i Alfie. Alfie kao da ništa od toga nije primećivao, nego je znatiželjno gledao kroz prozor. James je raširio ruku iza mojih ramena i ja sam se udobno smestila zureći u novi svet koji mi je prolazio pred očima. Ljudi su užurbano prelazili iz jednog taksija u drugi, lamatajući s velikim aktovkama u rukama. Ulice su bile prepune, a grad je delovao predivno išaranim i punim života. Od raznoraznih svetlećih reklama, uličnih prodavača i zabavljača do najobičnijih ljudi zauzetim svojim obavezama i vlastitim brigama. Bila je tolika gužva, da se limuzina saobraćajem kretala poput puža. Otvorila sam prozor i udahnula opojne mirise sveže spremljene hrane, divila se predivnim statuama obojenim u niz duginih boja i uživala u predivno išaranom gradu u svim mogućim bojama koji se nalazio ispred nas u svoj svojoj slavi.
Otprilike sat vremena probijanja kroz saobraćaj, dalo mi je dovoljno vremena da uživam u svim novim stvarima koje su se događale u prolasku. Zaustavili smo se ispred visoke gvozdene kapije, pomalo previsoke za moj ukus. Čak ni ispred škole u Brooklinu nije tako visoka. Upitno sam razgledala oko sebe, a zatim je Alfie prvi izašao, potom Georg i na kraju James i ja. Georg je prišao maloj kutiji na kapiji i ukucao par brojeva, pokrenuvši je da se otvori. Mislila sam da će ta ogromna kapija rastvoriti svoje strane kao usta nekakve grdosije, ali su se otvorila samo skrivena uska vratašca savršeno uklopljena u šare i rezbarije. Georg prođe unutra,a za njim i Alfie koji je bez obzira na svoju ranu hodao brže od mene i Jamesa zajedno. Upitno sam pogledala prema Jamesu, on je samo slegnuo ramenima i pošao za njima povlačeći me za ruku.
Jedan sasvim novi svet je vladao s druge strane kapije. Vrt, kroz koji smo prolazili, ostavljao me je bez daha. Visoke biljke pravile su hlad koji je spuštao temperaturu i pravio vazduh umerenijim. Htela sam zastati i upiti svu tu divnu lepotu, ali me James povlačio za sobom brže no šta sam išta mogla u miru da vidim. Neverovatna užurbanost Georga i Alfija terala je Jamesa da juri za njima kao da smo na nekakvoj utrci. S vremena na vreme me je pogledavao i mogla sam da vidim zbunjenost u njegovim očima, isto kao i on u mojima zbog tempa kojim smo išli. Kao da nas gone svi vragovi.
Nakon što smo prešli ogromni vrt, George je krenuo da razgleda okolinu, prilično oprezno ako mene pitate, kao da se uveravao da smo jedino mi ovde. Alfi je pomalo usporeno pomerao lijane i drveće ispred nas, sasvim oprečno svoj onoj jurnjavi, očito da su lekovi za bolove možda popustili. James i ja smo uskočili da mu pomognemo. Sklonili smo sve granje ispred nas i odjednom su se prikazala okrugla vrata, ili su makar ličila na vrata. Georg je dao Jamesu znak da proveri okolinu, dok je on polako počeo vrteti zarđali krug na sredini vrata svom svojom snagom. Začula se bolna škripa koja mi je parala uši i čim su se otvorila, jedan po jedan smo ušli unutra.
Ono što sam videla nije bilo bi približno ono čemu sam se nadala da ću videti. Unutar ove prostorije se nalazilo nekoliko dobro opremljenih kamera za posmatranje i visokih računara. Pored sve te tehnologije, prostorijom je takođe odisalo i nešto pomalo starinsko. Zelena fotelja koja se nalazila u uglu prostorije razbijala je braon ton koje su pravile duge police s knjigama. Verujem da je ovo nešto poput čekaonice iako je ludo to pomisliti zbog svih tih kompjutera. Znak na polici s ugraviranim crvenim slovima "BOLJE VAM JE DA SAČEKATE OVDE DOK NE ISPIJEM SVOJU JUTARNJU KAFU, INAČE BI RAZGOVOR PREKRATKO TRAJAO", mi je izmamio osmeh od uva do uva. Nisam mogla da se ne nasmejem na ovaj pomalo zbunjujući natpis, ali Alfi je samo duboko i pomalo zamišljeno gledao u njega sve dok James nije razbio tišinu među nama.
„Dobro narode, meni je ova tišina postala dosadna, celim putem u kolima dve reči nismo progovorili, a sada buljimo u znak lika koji nam kaže da čekamo dok on popije kafu. Gde smo dođavola mi?“
Alfi pomalo besno osmotri Jamesa pa zatim priđe znaku. „Ne buljimo samo u znak, ovo je zagonetka, Kenova zagonetka“, dodade Georg, na šta James samo uzvrati nemim pogledom.
Alfi u tom momentu udari u znak tri puta sve dok šoljica iscrtana na znaku nije ispala. James i ja zbunjeno pogledasmo jedno drugog. Alfi ponosno izvadi ključ iz te  šoljice i podiže ga u vazduh na šta se maglovite stepenice magično pojave u podu.
„Šta da smo mi stajali tačno na mestu gde su se pojavile?“, upitala sam pomalo prestravljeno.
„Ne brini, Ken tačno zna gde ko stoji“, rekao je Alfi, pokazujući na sigurnosne kamere pored nas. Georg me je samo pogledao nekako mrsko ili čak razočarano. Koji je njemu!?
Niz stepenice smo se spustili istim redom kao što smo do sada išli. Nekako nam se tako činilo najbezbednije, mada ako mene i moju unutrašnju princezu pitate, ja još čekam da me neko ščepa od pozadi ili me neko možda potajno otme tako da niko ne primeti. Obe smo se pripremile za najgore. Nekoliko stepenika kasnije, ušli smo u sobu punu ljudi, a stepenice za nama su nestale onako kako su se i stvorile.
Divno, uopšte ne deluje kao da možemo umreti.
Ispred nas se nalazio čovek srednjeg rasta, lepo doteran u plavom odelu i zavaljen u stolicu. Rekla bih da je stariji od mene, ali definitivno mlađi od Alfija. Nekako je bilo nemoguće odrediti starost nekoga u ovom svetu. Gledao nas je s velikim osmehom na licu, kao da nas je očekivao, sve dok nije ustao sa stolice i snažno zagrlio Alfija, muški ga tapšući po leđima. Alfi se malo ukočio, vjerovatno zbog ozljede. Dobro je, makar se poznaju, što znači da ima šanse da preživimo. Zatim se upoznao s Georgem i Jamesom uljudno im pruživši ruku, ali se zaustavio kada je stigao do mene.
„Da li me oči varaju ili je ovo naša dugo očekivana princeza Silvije?“ rekao je s iskrenim osmehom.
Ljudi su me prepoznavali i znali o meni na mnogo načina, ali nikako više nisam želela kao princezu, princeza sam bila u Silviji i isključivo u Silviji.
„Ne, ovo je Coco McKnight“, dodade Alfi, na šta mu se oči pomalo zacakliše.
„Drago mi je“, rekla sam jedino što sam mogla da progovorim u tom trenutku.
„Pa, Coco, dobrodošla u Wuhan.“ Stisnu me u snažan zagrljaj, na šta sam se ja samo osmehnula.
Nakon što smo se upoznali sa svima koji rade ovde i proćaskali s Kenom o tome kako se zna s Alfijem, još uvek nisu stigli do poente, pa smo James, Georg i ja još uvek bledo gledali u njih. Toliko nabacivanja o „starim danima“ i pričanja okolo uokolo, a nigde objašnjenja. Moja unutrašnja princeza je umorno frktala što smo izgubile vreme. Na kraju je Ken rekao da će nastaviti sutra i da je danas previše umoran. Imali su dva napada na grad do 4 popodne, što je očigledno bilo dovoljno da iscrpi nekog njegovih godina. Koje god to godine bile! Georg, James i ja smo se potiho kladili koliko Ken ima godina i dok smo se smijuckali sa strane, prišao nam je te dao spisak stvari koje ćemo sutra raditi uz uputstvo da se dobro odmorimo, jer je ovo najbrži kurs treninga koji ćemo ikada dobiti. Sve to je rekao uz ogromni osmeh. Počela sam da se plašim sve te pozitive.
Nešto kasnije nam je osoblje, kojeg nije bilo malo, pokazalo sobe. James je izabrao odmah vrata do moje, a Georg je mrko popustio i ušao kroz vrata do Jamesovih. Alfija nije bilo na vidiku, očito neće tu s nama spavati. Vani je još uvek bio dan i nakon kratkog pozdrava Jamesu, napokon sam ušla u svoje privremeno utočište. Soba je bila u toplim tonovima braon i zelene, a moje oči su radosno bljesnule prema tacni s poklopcem na stoliću kraj prozora. Razgledala sam prostor i odahnula od olakšanja kada sam videla da je soba spojena s malim i urednim kupatilom s tušem. U ćošku pored vrata za kupatilo, stajao je moj kofer. Odbacila sam svoj ruksak odmah do, na brzinu sam oprala ruke i sela za sto da potamanim šta god da se nalazi ispod lepog, sjajnog poklopca.
Uživala sam u svakom zalogaju lepo pohovane piletine i nekog slatkog umaka uz rižu s komadima povrća koje uopšte nisam raspoznavala. Ni po okusu ni po mirisu. Nisam ni znala da sam bila toliko gladna, sve ovo me je umorilo i iscrpilo da mi je telo zaboravljalo javljati najvažnije funkcije tela. Pripremila sam si čistu garderobu za posle tuširanja i za svaki slučaj proverila moj skoro zaboravljeni mobitel. Na zaslonu je titrala jedna ikonica baterije, ali se zato u obavestima nalazilo pet poruka. Nisam imala nijedan propušten poziv. Otac je očito odustao. Ali kada sam otvorila poruke, videla sam da mi je ipak napisao jednu poruku, a ostale su bile s nepoznatog broja.
Otvorila sam očevu.
Coco, znam da ne želiš pričati sa mnom. Ja ću čekati kad budeš spremna. Čuvaj se.
Namrštila sam se znajući da još uvek nisam spremna, ali i taj ću razgovor ubrzo morati obaviti. Zatim sam otvorila poruke s nepoznatog broja.
Molim te, javljaj mi novosti. Sierra… ovo je moj broj.
Druga je bila dugačka s puno smajlića koji su nestrpljivi.
Baka se ponovo pokupila u školu, čim ste skoro otišli. Ona ne voli da bude dugo u Brooklynu. Nešto se događa, ništa mi nije htela reći. Nestrpljiva sam da mi se javiš, ali znam da ne možeš da upotrebljavaš mobitel u avionu. P.S. Pearl mi je prošvercala broj od bake. Čekam.
Iduća je bila samo jedna reč.
Čekam.
I nakon toga poslednja.
Javi se čim sletite.
Počela sam tipkati.
Sierra, sve je u redu. Zasad smo na sigurnom. Da li se baka vratila?
Ubrzo sam primila njezin odgovor.
Hvala Bogu, već sam si skoro kosu počela čupati od muke, a mnogo je lepa. Tebe bi krivila. Baka se nije vratila, dangubim vreme s Pearl. Mama se negde izgubila nakon šta je Jimmy otišao. Kako je u Riu?
Molim? Ona ne zna gde sam.
Nismo u Riu. Sleteli smo u Wuhan.
Poruka je stigla nazad u sekundi.
Molim? U Wuhan? Kako?
Počela me je boleti glava, bila sam tako umorna. Morala sam što pre spavati. Nisam mogla sada da objašnjavam, trajalo bi do sutra.
Moram da idem, sve ću ti javiti i objasniti.
Brzo je odgovorila.
Obećavaš? Nemoj da ostarim od čekanja.
Nisam baš bila sigurna kada ću imati vremena, ali klimnula sam kao da me ona može da vidi. Zakolutala sam očima na svoju glupost, pa joj natipkala poruku.
Obećavam.
Nije mi više pisala, pa sam se mrtva umorna odvukla do tuša. Bio je božanstven i opustio je moja umorna ramena. Oprala sam zube i legla u mekani krevet koji je mirisao na neko egzotično cveće. Zaspala sam čim mi je glava dotakla jastuk, spremna na sve što me čeka.

Značilo bi mi ako biste tag nekoga kome bi se svidela moja priča, hvala na čitanju ❤️