WIP

Chapter two: REDEMPTION

Nakon otprilike nekih sat vremena vožnje, nisam mogla više da izdržim i morala sam da istražim gde smo pošle. U tolikoj smo žurbi izašle iz zamka da mora postojati logično objašnjenje za tako nešto. Duboko sam uzdahnula i odlučila da ponovo započnem razgovor sa Chris. 

"Možeš li mi molim te reći gde smo se uputile?" 

"Isto pitanje postavljaš iznova i iznova proteklih sat vremena."

Nije mi promaklo da mi više ne persira, ali to sad nije bitno.

"Možda zato sto još nisam dobila odgovor na moje pitanje!" - opet sam je upitno pogledala.

"Naša lokacija je poverljiva informacija, zaštićena od strane nekih veoma važnih ljudi." - njen ton je bio tajanstven.

"Kao otmica?" - pogledala sam je malo podrugljivo u nadi da će popustiti,  ali to se naravno nije desilo. 

"Nije vreme za tvoje šale Coco!" 

"Sad mi je mnogo lakše. Baš ti hvala Chris!" - sarkastično sam dodala.

Ljutito sam okrenula glavu od nje i gledala kroz prozor kilometre koje prolazimo. Zevnula sam par puta i udobno se smestila u luksuznom sedištu očeve limuzine. San mi je polako padao na moje umorne oči i uskoro sam zaspala.

Trgnula sam se zbunjeno iz sna i protrljala oči. Chris je i dalje sedela preko puta mene gledajući kroz prozor. Bilo je već jutro, odspavala sam par sati. Nakon nekoliko minuta neugodne tišine, kola su se naglo zaustavila. Pokušala sam da pogledam kroz prozor, ali sam videla samo šumu oko nas i veliku gvozdenu kapiju ispred. Odlučila sam da ponovo probam moju tehniku od pre, samo blažim tonom. 

"Gde smo mi za ime Boga?"- glas mi se zvučao promuklo od sna. 

"Stali smo da javimo direktorki škole da smo stigli." - njen odgovor je bio sasvim smiren i staložen. 

"Direktorki? Škola? Ali ja ne idem u školu…" - izbrbljala sam kao neka desetogodišnjakinja i razbudila se u trenu.

Sama pomisao na školu nije se najbolje slagala sa mnom. Nikada nisam bila veliki fan škole i sama pomisao na nju i skroz sam se naježila. Takođe, kao član kraljevske porodice nikada nisam išla u školu. Učitelji su obično dolazili u zamak. U toj školi sam naučila čitati i pisati, računati, istoriju Silvije... ustvari sve ono što su i druga deca učila. Plus moja osobna pravila kako biti princeza, kako pravilno držati viljušku i nož, kako se pravilno pokloniti...

"Od sad ideš!" 

Zbunjeno sam je gledala ništa mi nije bilo jasno. Kako se moj život u roku od par sati pretvorio u ovo? U međuvremenu, kola su i dalje stajala na istom mestu. Vreme je prolazilo. Meni su se sekunde pretvorile u sate i imala sam osećaj da stojimo tu već nekoliko sati, ali smo ustvari možda bili tu nekih petnestak minuta. Chris je izašla i koliko sam mogla videti kroz otvorena vrata kola, stala pred veliku gvozdenu kapiju. Na kapiji je stajala ogromna kutija, Chris se nagnula prema njoj i pritisnula nekakvo dugme. Odjednom se začuo glas nekog čoveka iz kutije. Pričao je sa Chris na jeziku koji ja definitivno nisam razumela.