WIP

Chapter ten : OLD MEMORIES ( part 2)

Ćutim kao zalivena, a moja unutrašnja princeza ima zalepljen flaster preko usta.

Sa strane, odmah kod vrata, stajala je lampa. Sierra je pritisnula prekidač i prigušena svetlost je osvetlela prostoriju u koju smo ušle. Očekivala sam da ću morati da pretražim celu biblioteku što je brže moguće, ali ono šta su moje oči videle nije bilo ni približno tome.

„Pa, pretpostavljam da nećemo morati mnogo da tražimo.“ Gledala sam pravo u jedinu knjigu u ovoj biblioteci. Nigde drugde nije bilo niti jedne korice, a kamo li cele knjige. Nalazila se na sredini ogromne prostorije. Knjiga je bila podigunuta na neku vrstu betonskong stuba, a ostatak sobe bio je zauzet ogromnim stolom sa velikim brojem stolica poređanih besprekorno jedna preko puta druge.

„Gde smo mi završile Coco? Čini mi se da ovo ipak nije biblioteka“, rekla je zapanjeno.

I ja sam bila zapanjena. „Pa, pretpostavljam da je ovo neka vrsta prostorije za sastanke“, rekla sam bledo gledajući u knjigu koja kao da je svetlila nekom čarobnom svetlošću.

„Kako znaš da se ovde održavaju sastanci?“ upitala me je.

„Imali smo sličnu prostoriju i u dvorcu. Otac bi tu svakog meseca zvao ostale kraljeve ili kraljice i pričali bi o promenama koje su se trebale uvesti. Takođe, skupljali bi se i pred neki bitan događaj ili proslavu.“

„Zašto tvoj otac jednostavno nije radio video konferencije? Danas je to često i sasvim normalno.“

„Pa, ovako je delovalo svečanije. Za moj rođendan, koji je ujedno bio i dan kada sam trebala da stanem na presto Silvije, su se okupili svih 15 kraljevstva po prvi put nakon dužeg vremena. Šteta što taj dan nije prošao onako kako smo svi misleli da će proći“ rekla sam joj nekako tmurno.

Sierra je videla moj pomalo zamišljeni izraz lica i odlučila je da se našali kako bi razbila tenziju koja se nalazila u vazduhu. „Nema potrebe da se hvališ, da sam ja u pitanju, sigurna sam da bi i 16 kraljevstvo došlo iako ne postoji. Verovatno bi napravili novo kraljestvo specijalno za moj rođendan.“ Nasmejala se nekako kiselo, jer je znala da njena šala neće delovati.

Pala mi je suza niz obraz, ali nisam mogla da se ne nasmejem. Trudila se.

„Hvala ti Sierra...“ rekla sam i to sam i mislela.

„Sestrice opusti se malo, kome i treba da bude princeza kad može da provodi svoje slobodno vreme u staroj, otrcanoj biblioteci. Zar ne?“

„Čisto da se zna, trebala sam kraljica da postanem, ali svakako mi i dalje stojimo na vratima. Moramo da požurimo, uzmemo šta nam treba i zatim zbrišemo.

„Slažem se, a šta nam ono treba?“

„Mislim da je, s obzirom na činjenicu, samo jedna knjiga ovde. To je sigurno knjiga koja nam treba.“ Prišla sam knjizi i pomalo rukama prešla preko prašnjavih korica. Na korici knjige se nalazio ugraviran naziv “Jimmy and the others“.

„Šta to znači?“ upitala je Sierra, polako prilazeći knjizi.

„Nemam pojma, ali saznaćemo uskoro.“ Otvorila sam knjigu i sve stranice su bile na jeziku koji ja nisam poznavala. Kako bih mogla da uopšte saznam nešto, ako ne razumem jezik? „Sierra, mislim da je vreme da idemo, ovo je gubljene vremena. Ja čak ni ne razumem na kom je jeziku napisano.“

„Ali ja razumem“, rekla je zadovoljno.

„Kako?!“ Lice mi se razvedrilo, možda ipak ima nade.

„Majka me je od malena terala da učim jezik našeg starešinstva. Ova knjiga je upravo na tom jeziku napisana. Mislela sam da nikada neću iskoristi svoje znanje tog jezika, ali sam definitivno pogrešila.“

„Traži stranice koje u sebi imaju tvoju, moju majku ili Montija.“ Stala sam i razmislila, pa dodala: „Možda čak i baku. Definitivno prezime McKnight i Delavanti.“

Sierra me je bledo pogledala, a zatim brzo krenula da okreće stranice. „Bingo! Našla sam, ovde su u stvari troje... nema bake. Čini mi se kao da je ovo neka vrsta dnevnika ili tako nešto. Porodični zapisi možda…“ rekla je, pa slegnula ramenima.

„Šta piše u naslovu?“ upitala sam je potpuno zainteresirano.

„Prijateljstvo ili ljubav?“ odgovorila je zamišljeno. „S upitnikom na kraju“, dodala je.

Prišla sam knjizi i iscepala sam tu i sledeću stranicu.

„Šta to radiš?!“ šokirano je upitala Sierra.

„Nemamo vremena za ovo, mislim da neko dolazi.“ Čula sam lagane korake koji su dolazili iz smera mračnog dela, gde nije bilo osvetljeno, a moja unutrašnja princeza je počela da pevuši muziku iz filma ʺSoba panikeʺ.

Stvarno zna nekad da bude dramatična.

Siera je brzo okrenula glavu prema ulazu. Suzila je oči i dala mi znak prstom da ćutim. Bila je komična.

Pa šta je mislela, da ću vrištati!?

Ugasila je svetlo i tiho smo se išunjale kroz vrata, zatvarajući ih za sobom. Ali ne pre nego što sam videla nečiju senku. Dakle, stvarno je neko bio tamo. U tom trenutku smo Sierra i ja potrčale kroz hodnik ovog sablasnog sprata, pa niz stepenište. Kroz misli me je pratila senka koju sam videla i kopala me kao krtica svoj tunel. Ko je ta senka mogao da bude? 

Značilo bi mi ako biste tag nekoga kome bi se svidela moja priča, hvala na čitanju ❤️