WIP

Chapter twenty-nine: LIKE MOTHER LIKE DAUGHTER (part 1)

Istrčala sam iz kuće brzinom svetlosti, tamna noć i sveži vazduh zapljusnuo mi je lice. Imala sam osećaj da se borim sa svojim telom, pokušavajući da ga smirim. U plućima nisam osećala dolazak vazduha. Osećala sam kako sve ispred mene postaje sve više i više maglovito.

Panika.

Strah.

Anksioznost.

Sve odjednom je prolazilo kroz mene. Čula sam korake iza sebe. Znala sam i bez gledanja da je Lev, ali nisam mogla da se okrenem, nisam mogla ništa da uradim, osećala sam se paralizovano. Odjednom me je snažna figura okrenula.

„Hej, sve je u redu, samo diši."

Čvrsto me je uhvatio, njegove ruke prelazile su preko moga lica, sklanjajući mi zalutale pramenove kose. Njegove oči lutale su po mom licu i koliko god to bilo nemoguće, na trenutak sam imala osećaj da moje srce počinje da kuca u istom ritmu kao i njegovo.

„Coco, pogledaj me. Obećavam ti sve će da bude u redu."

Ništa nisam odgovarala, disanje mi je još uvek bilo neravnomerno. Osetila sam njegovu ruku na leđima, vodio me je do klupice koja se nalazila na nekoliko koraka od nas. Trnci su mi prolazili telom. Na svakom mestu po kojem je njegova ruka prošla, osetila sam vatru koja se sve više rasplamsavala u tom trenutku. Moja unutrašnja princeza je želela da me polije kofom vode samo kako bih se povratila.

„Lev..." izustila sam napokon. Pokušala sam da mu kažem nešto, da se naljutim na njega, izderem, ali kao da je neka sila držala sve reči u meni. Sela sam na klupicu, on se spustio odmah pored mene.

„Žao mi je, Coco, trebao sam odmah da ti kažem, ali znam da bi odmah pobegla i pokušala da se držiš što dalje od mene."

„I dalje nameravam to da radim", rekla sam mu u jednom uzdahu. Glas mi je zvučao oštro i pomalo hladno. Sasvim suprotno od vatre koja je gorela u meni.

„Zašto? Pokušaj da me razumeš, daj mi šansu da ti pokažem da nisam negativac."

I dalje je njegova ruka klizila po mojim leđima, ali mu je glas zvučao nesigurnije nego obično. Čudno je bilo čuti ga ovako. Lev je uvek govorio sa stavom, pomalo oštro i puno autoriteta, njegova nesigurnost stvarala mi je nelagodu. Progutala sam ogromnu knedlu u grlu.

„Zato što kad moja baka naumi nešto, ona to i ostvari. Ne želim da idem majčinim stopama, nećete mi učiniti isto što ste pokušali i mojoj majci. Zaslužujem bolje od toga."

„Coco i sama znaš da uopšte nisi kao tvoja majka. Isto tako, ja ne bih dozvolio da ti iko išta uradi protiv tvoje volje."

Njegove zenice boje okeana su me pomno gledale. Saosećajno i sigurno. Jedan mali deo mene želeo je da nikada ne skine pogled sa mene, jedan mali deo mene žudeo je za njihovom pažnjom.

„U ovom trenutku mi se ne čini tako..." rekla sam i polizala suve usne koje su se osušile od borbe s mojim plućima. Uspela sam da iskontrolišem moje disanje onoliko koliko mi je sopstveno telo dozvoljavalo.

„Ne planiram da te prisilim da se udaš za mene, nadam se da si svesna toga. Moram ti samo reći još nešto za šta znam da ćeš se još više naljutiti", rekao je i dalje me gledajući u oči. „Ovaj dogovor traje mnogo duže nego sto misliš."

Tišina.

Uzdah, izdah.

Bes mi je kao vatra goreo kožu, imala sam potrebu da ga udarim, odgurnem, vrištim... bilo šta sem sedenja ovde u njegovoj blizini. Međutim, njegov dodir mi to nije dozvoljavao, kao da me je držao prizemljenu. Duboko sam uzdahnula, opet.

Šta se, zaboga, događa sa mnom!?

„To nema nikakvog smisla", brzo sam rekla, odmaknuvši se od njega. Ustala sam, jer me njegova blizina samo zbunjivala.

„Znam da se sad sve čini previše, ali molim te da razmisliš malo. Nadam se da ćeš shvatiti da ovo nije moja krivica. Mada prihvatam i tu ulogu, ako će tebi biti lakše."

Naravno da sam znala da nije njegova krivica, ali sama činjenica da je to krio od mene nije mu išla u prilog.Takodje meni nije išlo u prilog sto je on bio tako razuman povodom svega.

„Krio si to od mene"

Suze su se borile sa mnom. Nisam više bila sigurna šta se dogadja sa mnom, samo sam znala da ovo nisam ja.

„Želeo sam da me upoznaš pre nego što saznaš sve ostalo."

Zagledala sam se u njegove oči, bile su tako tamno plave, pomalo tužne. More nakon zalaska sunca.

„Koliko dugo je postojao ovaj kako ga ti nazivaš dogovorom."

Zamislio se, videla sam kako mu je pogled lutao.Kao da je otišao na neko drugo mesto,mnogo mračnije od ovoga.

„Od kada je naša finansijska situacija postala loša, ova kuća je jedina koju moja porodica nije prodala. Medjutim i bez novca mi smo i dalje jedna od najuticajnijih porodica. Kada je to tvoja baka čula, pričala je sa mojom i sklopile su dogovor. Medjutim tada još ljudi nisu pričali o tebi tako da nisam imao pojma da ti uopšte postojiš."

Tišina je zavladala izmedju nas. Osetila se neka čudna energija u vazduhu. Pogledala sam prema svojoj ruci i videla sam da mi je prsten jako svetleo. Brzo sam sklonila ruku iza ledja, kako Lev ne bi primetio.

„Šta se desilo, da li ti ponovo nije dobro?Trebalo bi da pozovemo nekoga..."

„Moram da razmislim o svemu ovome na miru. "

„Ali..."

Prekinula sam ga. "Obećavam ti da ćemo pričati"

Novi deo nakon nekog vremena, nadam se da Vam se dopada, ostavite mišljenje u komentarima ❤️❤️