WIP

Chapter nine : FULL CIRCLE ( part 1)

“Moram da mislim, moram da mislim… brzo Coco nemaš vremena.“ Pričala sam sama sa sobom kao neka luđakinja. Hodala sam kroz sobu gore i dole, pa zatim uzduž i popreko. Pre par sati je bio doktor, jer sam se bila onesvestila. Brzo je otišao nakon kratkog pregleda nakon kojeg je ustvrdio da je sa mnom sve u redu. Kao rezultat nesvestice naveo je iscrpljenost. Savetovao mi je da se dobro odmorim i da ću biti kao nova. Možeš misliti! Sierra je bila sa mnom i rekla mi da je u sobi na sledećem spratu, levo na kraju hodnika, ako je zatrebam.

Nakon što sam saznala da pokušavaju da mi urade ono što su uradili i mojoj majci, osećala sam potpuni i čisti bes u sebi i jad kojeg nisam mogla da sagorim. Kao da sam u isto vreme želela da plačem i da spalim celu ovu kuću do temelja. Imala sam osećaj kao da ne pripadam ovde ili bilo gde uopšte. Šta se sa mnom dešava? Osećaj da se ne uklapaš negde je poput brave od koje nemaš ključ. Osećala sam se tako puno puta u svome životu. Od strane oca u dvorcu koji je dirigirao moj život od početka, pa sve do ove nove takozvane porodice koja to želi da nastavi.

Ne želim da budem kao oni. Želim da budem jedistvena, jedna u milion. Ne želim da prođem put koji svi planiraju za mene. Ja samo želim da se osećam izvanredno i da pripadam negde. Hoću da budem u mogućnosti da osetim sve šta ovaj neverovatni svet pruža. Hoću da imam osećaj da letim. Osećaj da si drugačiji ne treba ni u kakvom smislu da bude povezan sa strahom. Trebaju se plašiti oni koji polako postaju kao i svi drugi, kao kopije jedni drugih. Uvek sam mislela da me je titula princeze činila posebnom. Ili da me možda posebnom čini ovaj magični svet u kojem po njihovim rečima pripadam... ali ono što me zaista čini posebnom je moje srce. Niko mi ne može oduzeti ono sta sam ja zaista, ono šta osećam i ono šta želim da budem. Jer sam ja ovakva posebna. Mojih mana ima dosta, ali usprkos svim tim manama ja i dalje nađem načina da svakoga dana ustanem iz kreveta.

Ponosna sam na sebe. Stvari su se dosta promenile, ja sam se promenila. Izgubila sam jedinu osobu za koju sam znala da kada svakog jutra otvorim oči neću biti u strahu da sam sama. Na trenutak sam čak i pomislila da će ovi ljudi ovde da mi pruže osećaj sigurnosti i osećaj kao da pripadam među njih. Oni samo žele ono što je dobro za njih iako to znači da će uništiti mene u procesu. Neću im dozvoliti, makar to značilo da ću ostati sasvim sama. Moram da pustim svog oca i moram ovoj porodici pokazati ko sam ja stvarno. Boriću se za sebe, jer ako sam jednu stvar shvatila iz svega ovoga, to je da ako se sama ne borim za sebe, niko neće.

Zažaliće.

Frustrirano sam se bacila na mekani krevet i razmišljala o rešenju. Kao nekakva devojčica koja nije dobila to šta je htela, zavrištala sam od muke i udarala nogama i rukama. Mogu da si to dozvolim, ovaj ispad, pošto mi je život postao kao u filmu, zašto da ne!? Nakon što me je nalet besa prošao, ustala sam iz kreveta i lagano prišla ogledalu koje se nalazilo pored. Nisam mogla da prepoznam ko sam postala. Moj odraz u ogledalu u meni je stvarao mučninu. Ništa šta vidim mi se nije dopadalo. Problem nije bio samo moj fizički izgled, već i svi duhovi prošlosti čije prisustvo sam stalno osećala. Ideja mi se gradila u mislima kao tornado kad nastaje skoro iz ničega.

Mahnito sam se okrenula i pogledom potražila svoj kofer. Kada sam ga ugledala kraj pisaćeg stola u ćošku, zaletela sam se prema njemu i počela vaditi stvari razbacujući ih uokolo. Oči su mi se raširile u zadovoljstvu otkrića da nisam zaboravila svoj telefon. Punjač je odmah bio kraj njega. Telefon nisam koristila od kada sam napustila Silviju i potpuno sam bila zaboravila na njega da ga uopšte i imam. S obzirom na sva događanja oko mene, nije ni čudo.

Naravno da je bio prazan, to sam i znala kada sam se setila da ga uopšte i imam. Telefon u zamku nisam puno koristila, ali ipak jesam malo i obožavala sam Google. Sveznajući i neverovatni Google od kojeg sam naučila više stvari nego u mojoj privatnoj „princeza školi“. Ideja koju sam imala u glavi je rasla i rasla, pa sam telefon brzo priključila na punjač i odmah startovala čim je pokazao jednu crticu baterije. Kada se telefon potpuno učitao, prvo me je pitao da postavim neku od odabranih američkih mreža. Nisam više bila u Silviji i trebala sam se priključiti romingu. Odabrala sam prvu, jer mi je bilo nebitno, ali čim je telefon postao sposoban, počele su mi stizati poruke i propušteni pozivi jedan za drugim. Sve od oca.

Sve sam to ignorisala i momentalno ušla u Google. Nakon par pretraživanja, obavila sam jedan jedini poziv. S Chris. Čim sam dobila informacije koje sam želela, otrčala sam do Sierrine sobe što sam brže mogla. Preskočila sam sve stepenike i skrenula levo kako mi je rekla te kao luda udarala o vrata na kraju hodnika. “Sierra! Sierra!“

Polako je otvorila vrata. Protrljala je oči par puta kako bi se rasanila i onda polako upitala: “Coco, šta radiš ovde? Doktor je rekao da trebaš da ležiš i da odmaraš.“

Na trenutak sam skroz zaboravila da sam pre nekoliko sati ostala tako olako bez svesti. “To nije bitno sada, bavićemo se time kasnije. Sada bih te molila da se obučeš, jer idemo na jedno mesto.“

“Coco, jako je kasno...“ pospano je izvalila. Očito sam je prekinula u popodnevnoj dremci.

“Kasno? Pa tek je prošlo četiri sata poslepodne!“ naglasila sam joj.

“Oh!“ samo je tiho uzdahnula, pa pogledala na sat. “Oprosti, bila sam umorna. I ja sam skoro celu noć bila budna, sećaš se?“ Podsetila me na sinoćnje otkrivenje.

“Molim te…“ molila sam je i rečima i mojim najmilijim, molećivim pogledom u nadi da će smekšati.

“Oh, Coco, stavljaš me u jako tešku poziciju, znaš to zar ne? Ne bi smele nigde bez bakinog znanja.“

Klimnula sam glavom u slaganju, ali me nije bilo briga za to. I dalje sam je molećivo gledala.

“Za ime Boga dobro, daj mi 15 minuta da se obučem i čekaj me dole ispred ulaza“, rekla je pristajući i dramatično uzdahnula kao da sam ja muva koja je nervira zujeći oko nje.

“Dogovoreno… i hvala ti Sierra“, rekla sam skoro cičeći od sreće, a moja unutrašnja princeza je pljeskala kao da je na predstavi u pozorištu.

“Coco, mi smo porodica. Danas, sutra i zauvek“, nadodala je ozbiljno i pogledala me pravo u oči.

Stvarno je mislela ozbiljno. Počela sam imati osećaj da mogu da verujem ovoj devojci. Uostalom, sviđala mi se, jako. “Naravno...“ odgovorila sam pomalo drhtavo od emocija koje su me pogodile u shvatanju.

“Nikada nemoj to da zaboraviš i pokušaj da ne napraviš neku dramu za ovih 15 minuta.“ Bila je potpuno ozbiljna, a ipak se našalila na moj račun da skrene tenziju od osećanja.

Blago sam se osmehnula, a ona se okrenula i nestala iza svojih vrata. Vratila sam se do svoje sobe kako bih se i sama presvukla. Prvo sam se otišla na brzinu istuširati. Pod tušem sam postala još odlučnija i imala sam osećaj kao da sa sebe perem svoju staru ja. Ispod tuša sam izašla još više odlučnija i zadovoljnija sobom. Disala sam punim plućima. Odjednom sam osetila toplinu na ruci. Pogledala sam u svoj prsten s žutim kamenom, a on je opet isejavao žutu svetlost i širio toplinu mojim telom. Šta više sam bila srećnija, to jače je svetleo. Nasmejala sam se sama sebi i bacila se na sledeću stvar, odeću.

Moje razbacane stvari iz kofera su bile svuda okolo. Ignorisala sam svetlozelenu, pletenu haljinu. Stresla sam se od haljine. Pliš trenerka više nije bila za nositi, trebala je pranje. Pogled mi je pao na biciklističke, crne helanke i uparila sam ih sa tamnoplavom, uskom majicom. Potražila sam svoje crne čizmice i nakon što sam ih navukla, sišla sam dole.

Značilo bi mi ako biste tag nekoga kome bi se svidela moja priča, hvala na čitanju ❤️