WIP

Chapter twenty-seven : RAINY MEMORY (part 1)

Zatekla sam sebe kako kroz prozor moje sobe gledam u nebo puno kišnih oblaka. Kroz malenu pukotinu na prozoru, osetila sam mokar dodir kiše na vrhu obraza. Podsetio me ja na Silviju. Kad god bi kiša padala, tata i ja bismo izleteli napolje u žutim kabanicama, voleli smo kišu. Način na koji bi hladan povetarac mrsio krajeve moje kose, i kako bi kiša mirisala kao ponovno rađanje prirode. Sve što mi je ostalo od Silvije pretvorilo se u sliv sećanja, poput magle koja mi je stalno bila pred očima. Kako dom može da postane tako nepoznato mesto. Sećam se pripreme za moj osamnaesti rođendan, ceo dvor je bio užurban kada se dan napokon približio, pogotovo moj otac. Ne znam kako se i kada toliko promenio, kada je za mene postao ništa drugo sem uspomene. Osetila sam kako mi se prizor pred očima slio niz obraz, nisam mogla da se suzdržim, suza mi je umakla iz oka.

Nekad je život jako čudan. Kada ste u nekom određenom momentu, ne shvatate da će taj isti momenat za samo nekoliko sekundi da postane uspomena, za nekoliko meseci sećaće te se samo nekih delova, a za nekoliko godina poželećete da imate još tih momenata. Pogledala sam kroz kišno dvorište, ugledavši kako vetar mrsi kosu momku iz lavirinta. Zgrabila sam jaknu i izašla napolje. Kroz staklena vrata koja su vodila do terase, ugledala sam njega kako sedi zagledan u šolju kafe. U trenutku kad me je primetio, otvorila sam vrata i prišla mu.

„Hej!“ Prilazila sam mu obazrivo.

Pogledao me sa svetlucavo plavim očima, osetila sam srce kako mi se oglašava, njegove oči podsećale su me na očeve. Taj osećaj sigurnosti samo je on mogao da mi pruži, ali ja momka, koji me je gledao tim istim očima, nisam poznavala. Ali zašto sam se onda ovako osećala?

Kako sam prilazila, pogledom me je pomalo analizirao. „Hej“, odgovorio je kratko, pa se ponovo zagledao u prizor ispred sebe.

Neugodna tišina je zavladala, kiša kao da je ispunjavala prostor, pa sam mu prišla bliže. „Hvala ti na knjizi, i izvini i ti za juče, mislim da sam malo preterala.“

„Zaboravljeno“, dodao je brzo, prateći moje reči.

Lice mu je bilo snuždeno, kao da je zaboravio da sam uopšte bila tu. Nisam mogla da se suzdržim, prišla sam mu i sela na stolicu pored njega. „Znam da nije totalno zaboravljeno, tvoj izraz lica svakako to ne govori“, rekla sam mu.

Primetila sam kako mu se vilica stezala, kao da ga je moje prisustvo uznemiravalo. Brzo je preleteo pogledom preko mene, i spajajući svoj pogled s mojim, jasno mi dao do znanja da ne bih trebala da budem tu.

„U redu onda, izvini na smetnji“, rekla sam pomalo razočarano.

Onog momenta kad sam ustala, uhvatio me je za ruku, spuštajući me nazad. Njegova topla ruka na mojoj, ostala je samo par sekundi, ali sasvim dovoljno da se njegov dodir ucrta na mojoj koži. Topal i prijatan, praktički kao da sam došla kući. Moja unutrašnja princeza samo što mi nije udarila šamar, podsećajući me na činjenicu da sam imala dečka. Nešto je bilo u njemu, način na koji je igrao toplo-hladno sa mnom, gledao me duboko u oči. Koliko god kliše zvučalo, imala sam osećaj da ga znam celi svoj život.

I nisam znala zašto.

„Obećavam ti da je zaboravljeno“, tiho je rekao. Pustivši mi ruku, njegov pogled se izgubio u daljini. „Samo… danas sam dobio pismo od roditelja, zato verovatno nisam najbolje društvo trenutno. Rekli su mi da se i oni pridružuju potrazi za tvojom majkom.“

„Kako oni znaju za nju?“ Pokušala sam da delujem kao da me nije briga ko traži ženu koja me je ostavila, ali me je lice ipak jasno odalo.

„Priča je procurila prošle nedelje. Tvoja majka je veoma poštovana u zajednici, ona je na neki način lider, naslednica tvoje bake… budući starešina. Tako da, ko je krenuo za tvojom majkom, verovatno je krenuo i po njih.“

„Možda je samo naša porodica u pitanju, možda su svi ostali sigurni, na kraju krajeva, mi smo najzanimljiviji“, rekla sam pomalo šaljivo, pomalo cinično, pokušavši da zvučim što je više optimistično. Primetivši njegovu napetost, shvatila sam da možda nije bilo najbolje vreme za zbijanje šala, ali drugačije nisam znala kako da izađem na kraj sa ozbiljnim situacijama.

Ponekad sam zaboravljala da postoje ljudi koji su bliski sa svojim roditeljima. Zaboravljala sam da sam i ja nekad bila jedna od tih ljudi. Kiša je padala sve više, a vazduh je postajao sve hladniji. Primetila sam da je razmišljao o mogućnosti da možda moje reči imaju smisla, ali izgleda da ih je brzo odbacio.

„Nažalost, to tako ne  funkcioniše kod nas, ako krećeš na jednog, krećeš na sve nas“, rekao je.

„Ja čak ni ne poznajem sopstvenu porodicu a kamoli ostale, za ime Boga, ne znam ni kako se ti zoveš“, rekla sam pomalo ljutito.

Nasmejao se, uzevši kafu pa krenuo prema vratima. Sve dok nije zastao i okrenuo se. „Hvala ti, Coco. I ne brini, s tvojom majkom će sve biti u redu.“

Primetio je kako se moj izraz promenio onog trenutka kad je spomenuo moju majku, ali sam mu se ja samo osmehnula, dajući mu do znanja da sam dobro, Nisam želela da se pored svega ostalog još i zbog mene brine.

„I još nešto, moje ime je Lev, Lev Winston“, dodao je, opako se osmehnuvši, onako nakrivo.

Zdravo svima, nadam se da će vam se dopasti novi deo, uskoro izbacujem i nastavak. Hvala na čitanju i uživajte takodje slušam vaša mišljenja u komentarima❤️