WIP

Chapter forty-two: COUNTDOWN

Još tri dana do venčanja.
Provela sam sate i sate s Kathy i venčanicama koje je Oliver odobrio, a moja unutrašnja princeza bi svaki put kad bih se setila ko ih je izabrao pravila zvukove povraćanja. Iako mi je Kathy rekla da je Oliver odabrao nekoliko „dostojnih“, ipak ih je bilo više. Puno više. Ukupno četrnaest.
Nije bilo baš tako jednostavno, svaka je imala neku manu ili ih je trebalo prepravljati ili suziti, ponegde raširiti. Na kraju sam izabrala prvu koju sam probala, jer mi je najbolje pristajala. I na njoj nije trebalo skoro ništa prepravljati. Samo mi je Kathy stavila par šavova kod grudi, da lepše izgleda. Jednostavni kroj koji se širio pri kraju. Imala je zelenu vrpcu pozadi, ali kad sam bolje pogledala, sve su imale nešto zeleno na sebi.
Kako simbolično, Oliver je očito na sve mislio.
Moja unutrašnja princeza je frktala na to, ljutito odbijajući da se složi sa mnom u vezi ijedne haljine. Ali najviše mi se svidelo kod te haljine što je imala unakrsni vez svuda oko struka i koji se nastavljao oko grudi. Bio je u V rezu koji je išao sasvim pristojno duboko. Imala je pufnaste rukave s prelepom belom čipkom. Kathy je rekla da izgledam kao princeza. Sarkastična stvar je da ja to u suštini i jesam bila, tako da je taj kompliment delovao čudno, baš čudno.
Dok sam stajala pred ogromnim ogledalom i gledala sve te lepe šavove i detalje na haljini, tako sitne da ih čovek jedva i primeti, misli su mi odlutale na Leva. On je momentalno bio tako zbunjujući za mene. Dok sam ga do samo pre tako malo vremena smatrala savršenim i osećala za njega ljubav i privrženost, sada nisam znala na kom sam tačno koloseku s njim. Osećaj koji sam momentalno osećala mogla sam opisati kao ljubav i nekakva mržnja. Ti osećaji dolazili su u nekakvim talasima, verovatno zbog nesigurnosti u njega i verodostojnost njegovih reči i dela u poslednje vreme. Znoj mi je probio na čelu, pa sam nadlanicom otrla tragove moje unutrašnje muke. Sve što se više približavao taj sudbonosni dan, ja sam bila na tački od koje se granalo sve više i više puteva. Morala sam se malo udaljiti od Leva u ova tri dana, jer unatoč svim upozoravajućim znacima na njemu ili kod njegovog ponašanja, ja sam i dalje sve to ignorisala i tešila se činjenicom da spašavamo nas i naše porodice… i ko zna šta još…
Majku? Uzdahnula sam. Navikla sam se bez nje.
Bacila sam pogled na moje farmerice i parče papira koji je virio iz stražnjeg džepa. Misterije, zagonetke, laži, istine… želela sam sve znati. Dok je Kathy pričala o cveću, piću i dekoracijama, pogodila me je još jedna spoznaja. Ova žena ispred mene se toliko trudila oko ovog venčanja, a zapravo je to sve bio samo paravan kako bi je držali što dalje od njuškanja po njezinom životu. Tako sam rado uskočila u ulogu da ostane zaokupljena i dalje s ovim venčanjem tako da Lev može pronjuškati po njezinoj sobi, da sam zaboravila dodati na sve to mogućnost da žena uopšte nije ni bila kriva.
„Da li misliš da su bolje bele ruže ili crvene za buket?“
Kathino pitanje me je vratilo u realnost. Setila sam se škole za princeze i kako su uvek pričali o tome da bele ruže simbolizuju večnu ljubav, dok crvene prolazno zaljubljivanje. Sarkastično, zar ne?
„Bele. Deluju elegantnije“, odgovorila sam, trudeći se da zvučim entuzijastično.
„Dogovoreno“, rekla je pa nešto upisala u malu sveščicu koju je nosila svuda sa sobom. Ali kad sam bolje pogledala, ipak nije bila ista kao i obično koju je nosila. Ova je bila lepo ukrašena zlatnim i srebrnim šarama. Mislim da je uzela posebnu samo zarad venčanja. Da li bi ubica uradio takvo što? Da li bi iko išao toliko daleko u svojoj laži?
„Kathy, da li mogu da te pitam nešto?“ progovorila sam nakon što sam progutala oveću knedlu.
„Naravno“, rekla je, ne podigavši oči sa sveske i dalje nešto zapisujući.
„Zašto mi pomažeš? Mislim, zašto se baviš organizacijom svega ovoga? Sigurna sam da bi više volela da treniraš decu koja su ovde ili radiš bilo šta drugo nego što si ovde radeći ovo.“
Podigla je pogled sa sveske i pogledala me pravo u oci. Izdahnula je duboko, prateći moje kretanje onoliko koliko i ja njezino.
„Iskreno volim venčanja, a i ti nemaš nikoga ko bi ovo radio s tobom. Mislila sam da možda mogu da ti zamenim stariju sestru koju nikada nisi imala. Znam kako je to biti sam“, rekla je skoro šapćući.
Srce mi se pomalo polomilo. Unutrašnja princeza i ja smo obe gledale jedna u drugu, ne znajući šta nam je činiti. U jednom momentu sam joj želela verovati, a već u drugom nisam mogla. Mislim da ovde više nikome nisam mogla ni želela potpuno verovati, na kraju krajeva šta ako je ona to stvarno uradila. Nisam mogla verovati ni Levu, a pogotovo kad sam saznala da me pratio. Oliver je davno prešao na crnu listu.
Nasmešila sam se i uzela njezine ruke u moje. „Hvala ti, Kathy, zaista cenim tvoju pomoć“, rekla sam, nasmešivši joj se.
Uzvratila mi je osmehom, a nakon toga smo pale u udobnu tišinu. Misli su mi ponovo počele lutati i to na mesta na koja nisam želela ići. Jedno ime mi je stalno padalo na pamet, i nisam mogla da ga se otarasim. Čudno je kako smo mi svi zapravo bili bića rutine. Kada određene stvari nisu išle onako kako smo ih zamislili, obično je naša prva reakcija bila da pobegnemo što je dalje moguće. Borila sam se protiv te reakcije i sopstvenih instinkta.
Uskoro smo i završile sve što je Kathy imala na popisu za danas, pa sam otišla do kantine, jer mi se sopstveni stomak protivio činjenici da sam ga zapostavila zarad momka. Na moje iznenađenje od njega nisam mogla tako lako da pobegnem. Uzdahnula sam, shvativši da ovde i nije bilo puno mesta za otići. Sedeo je za stolom, ruku obavijenim oko toplog napitka. Prišla sam mu i sela preko puta njega. Pogledi su nam se spojili na trenutak, pre nego što je rekao nešto sto me je zabolelo više nego što sam mislila. Ja sam zapravo bila živi haos.
„Ako želiš da otkažemo venčanje, to ćemo i uraditi.“
Tišina je pulsirala nekoliko momenata, sve dok nisam progovorila. „Zašto misliš da je to ono što želim?"
„Coco, od incidenta me nisi pogledala kako spada, imam osećaj kao da se naše venčanje pretvara u ono što je originalno i bilo. Dogovor.“
Nisam mogla da lažem sebe i da kažem da to nije ono što sam i sama mislila. Imala sam osećaj da se u proteklih mesec dana naš mali dogovor mogao smatrati nečim više, ali odjednom smo bili nazad na početku a venčanje nam je za manje od 3 dana.
„Lev, samo mi treba malo vremena. Sve će biti okej.“ Slagala sam ga. Prvi put do sada. Imala sam osećaj da neće biti poslednji.
„Ne deluje mi tako. Imam osećaj da mi bežiš“, rekao je i ustao sa stolice.
„Obećavam ti da je tako.“ Progutala sam na još jednu laž.
Prišao je i seo pored mene. Nežno mi je sklonio zalutali uvojak iza uveta i prislonio svoje usne na moje. Ostala sam ukopana nekoliko sekundi, pre nego što mi je palo na pamet da trebam da mu uzvratim poljubac. Imala sam osećaj da je primetio taj mali propust. Poljubac je bio čudan. Neprirodan. Kao da bio prisiljen. Kao da smo se ljubili samo zato što je imalo smisla.
Nakon toga sve je išlo kao isprogramirano. Otišao nam je po hranu, jeli smo i pričali o nekakvim sporadičnim stvarima. O stvarima koje uopšte nisu bile bitne. Eto samo da pričamo, pobogu, pa za tri dana ćemo da se venčamo. Moja unutrašnja princeza je celo vreme kolutala očima.
Čim sam se našla iza zatvorenih vrata svoje sobe, naslonila sam se na vrata i duboko uzdahnula. Bila sam sita, telesno, ali i sita psihički. Neko vreme sam tako stajala sama sa sobom, kao da nisam znala što mi je dalje bilo činiti, kad me je prenuo zvuk na mom telefonu.
Poruka.
Možda je bila Chris. Oči su mi zaiskrile pune nade dok sam tražila svoj telefon. Na ekranu je pisalo da je od Georga. Otvorila sam poruku.
George: Ovo je moj venčani poklon tebi.
Čim sam pročitala, na vratima se začulo kucanje. Nisam se pomaknula s mesta. Kucanje se ponovilo.
Polako sam prišla vratima i otvorila ih, a onda su mi se oči raširile u čudu.
Na vratima je stajao James.

Hvala Vam svima što i dalje čitate ❤️❤️❤️