WIP

Chapter twenty-two : ONE SHOOT ( part 2)

Krenuli smo hodnikom i izašli s druge strane ove čudne građevine. Ispred, na makadamskom prilazu, je stajao savršeno ispolirani srebrni džip, Toyota Rav 4. Čim sam sela na sedište, zadivljeno sam mirisala novu kožu na sedalima, ovo su bila tako savršena kola. James je seo na suvozačevo sedalo, a ja sam mu samo uputila jedan namršten pogled dok se vezao pojasem. Nevino me je pogledao, čak zbunjeno, pa sam se i ja onda namrštila sama na sebe.
Možda preterujem.
Vozili smo se oko deset minuta prema poljima, sve dok ispred nas nije izronio pravi šumski raj. Ali oblaci, koji su se skupljali neverovatnom brzinom, su počeli pomalo da kvare utisak. Verovala sam Kathy da zna šta radi, iako sam mislila da nije najbolja ideja da lutamo, sigurna sam da je imala dobru nameru. Nije se činila nimalo zlom niti kao neko ko bi se okoristio nama. Imala sam takav osećaj. Dobar. Zato sam se opustila i uživala u prekrasnom pogledu i udisala što više divnog i čistog šumskog kiseonika. Nisam videla ovakvo drveće nikad, pa mislim da ni u enciklopedijama. Naš baštovan u Silviji je imao raznovrstan ukus i bilo je pravo čudo da vidim neku biljku ili drvo koju ja pre toga nisam nigde videla.
Ubrzo smo se zaustavili, jer kola nisu mogla više da idu dalje. Sve je počinjalo da bude divlje i neprohodno, čak i za čoveka a kamo li za kola. Priroda je bila neverovatna. Bilo je drugačije ovde stajati gde nije bilo ni traga civilizaciji. Osetila sam se drugačijom, kao da mogu osetiti priču svakog drveta i kao da sam sinhronizovana sa svakom malom travčicom ovde. Kathy je krenula napred kroz gustiš, a ja i James smo krenuli da je pratimo u stopu. Teški oblaci su već posivili od težine i nije bilo sumnje da će padati. Hodali smo neko vreme, izgubila sam pojam o vremenu, kad smo se našli na velikoj šumskoj čistini. Zelena livada je odisala nekakvom magijom dok su je drveća okruživala kao kakvi drevni čuvari, čuvajući je od pogleda spoljašnjeg sveta. Kathy je nastavila prema središtu, a kiša je počela da pomalo rosi. Sa svakim našim daljnjim korakom je padala sve jače, dok nismo bili skoro potpuno mokri. Treptala sam između kišnih kapi, zahvaljujući se ne znam ni ja komu, što se nisam stigla našminkati. Mogla sam se zamisliti ovde i sada s razmazanom maskarom ispod očiju kao u rakuna.
Kad smo već bili potpuno natopljeni, Kathy je iz svoje ogromne sportske torbe izvukla Jamesov mač i dobacila mu ga. James ga je vešto uhvatio a oči su mu se radosno zacaklile. Kathy je tada pogledala mene i izvukla iz svoje čizme moj bodež. Zbunjeno sam zurila u nju, no ona je samo slegnula ramenima i prišla mi pružajući mi ga. Bila je u našim sobama i iskopala naša magična oružja? Hm, nije mi bilo prijatno što je kopala po mom koferu. Nezadovoljno sam zurila u nju, ali se ona nije dala smesti.
„Slušajte me, s razlogom ovo radite na kiši, jer vam je potrebna njezina moć. Imate samo jednu priliku. Ovakve su kiše retkost, to su kiše koje oplakuju svet i u njima se rađa nada za novi život. Zove se Agronska kiša i događa se samo jednom godišnje. Savetovala sam se s Kenom, stigli ste u savršeno vreme. Nisu svi partneri u magiji sretnici kao vi i nemaju priliku potvrditi partnerstvo na ovom, za nas, vrlo bitnom događaju.“ Treptala je brzo da joj kapljice ne ulaze u oči, a svako malo bi krivo izgovorila reč, ili je barem tako zvučalo, kako joj se voda slivala preko usta. „Ne plašite se, postanite jedno s njom“, vikala je, jer je sve jače padalo. Pokazala je rukama oko sebe i ja sam stvarno s radošću upijala svo to zelenilo i čisti miris prirode. Imala sam osećaj da su kišne kapi sve veće i veće, jer su sad već snažno lupale o moja leđa. Moja unutrašnja princeza je ležerno izvukla kišobran i mrgodno ga otvorila, nije joj se svidela ideja prehlade i ležanja u krevetu. A ja nisam imala izbora, i priznajem, nije me bilo ni briga.
„Položite mač i bodež jedan preko drugoga između sebe i uhvatite se čvrsto za ruke“, viknula je Kathy. „Ovde se radi o ljubavi, a ne o običnom partnerstvu, zapamtite to.“
James je brzo složio mač i bodež onako kako je rekla i namestio se povlačeći me rukama u sličan položaj. Stajali smo jedno nasuprot drugog i čvrsto se držali za ruke, a mač i bodež su ležali prekršteni između nas. Kiša se slivala sad već u potocima i oboje smo treptali terajući kapljice.
„Coco, mi to možemo, moraš da veruješ“, viknuo je James.
„Verujem ti“, rekla sam sigurno i klimnula glavom.
Klimnuo je i on, žustro i sigurno. „Uradićemo sve kako treba, nemamo vremena da propustimo ovakvu priliku. Jesi li sigurna u nas?“
„Jesam. Kako ćemo?“
James nije više ništa rekao, samo me je nežno privukao k sebi. Spustio je polako svoje usne na moje, rukama mi lepršavo dodirujući vrat, lice i kosu. Kiša je tekla preko nas, hladna i veličanstvena, a ja sam gorela. Goreli smo zajedno i želela sam da nikad ovaj osećaj ne prestane. Ispunjenje mi je prolazilo venama, živo i prekrasno. Osećaji su mi rasli sa svakim pomakom naših usana, spojenih u neraskidivu vezu za zauvek. Toplina mi se širila celim telom, sve dok nije počela goreti u mojoj ruci. Prekinuli smo poljubac i zagledali se oboje u isti čas u naše spojene ruke. Prstenovi su nam zasvetleli, a tačno ispod njih, ukršteni mač i bodež, su počeli puštati svetleće pipke žute boje kovitlajući se poput pletenice. Spojivši svetlo s našim prstenovima, u trenutku se stvorio nekakav elektricitet koji nas je poput praska petarde odbacio jedno od drugoga.
„Koji se đavo desilo?“ upitao je James zapanjeno.
„Ne mogu verovati!“ ljutito i zbunjeno je povikala Kathy. Pogledala je Jamesa a zatim rekla: „Ono čega sam se najviše plašila. Bila sam gotovo sigurna“. Meni se uopšte nije činilo da govori nama, nego sebi.
„Hoćeš li nam reći šta se desilo?“, upitala sam pomalo ljutito. Nisam imala pojma šta sad i šta se uopšte desilo.
„Coco, imaš još jednog partnera“, rekla je sumorno.
„Ali, to nije moguće…“ dodala sam, videvši Jamesovu brigu iscrtanu preko celog lica.
„Moguće je, jer ljubavni partneri u magiji ponekad mogu imati i obične partnere. A koji je od njih ljubavni, e to je pitanje. I moramo pod hitno saznati ko je to, nemamo mnogo vremena.“
Nakon tih zbunjujućih Kathynih reči, James i ja smo ostali zatečeni. Glavom mi je prošla pomisao, zapravo mnogo njih, ali mi je jedna ostala viseći mi nad glavom i kuckajući mi pretnju. Da li će ovo ubrzo postati pretnja za moj i Jamesov odnos? Tek sam jutros priznala osećanja Jamesu, ali i sebi. Nisam mogla da sakrijem strah s lica, a znala sam da ga je i James osećao. Nisam morala ni da ga pogledam, srce mi se sinhronizovano stezalo zajedno s njegovim.

Značilo bi mi ako biste tag nekoga kome bi se svidela moja priča, hvala na čitanju ❤️