WIP

Chapter thirty-two : THE CHURCH BELLS

Dva meseca su prošla i osetila sam kako se polako upuštam u rutinu. Pristala sam na brak s Levom, nesigurna da li će to možda biti moje najgore pokajanje ili moje najveće dostignuće. Nakon dva tjedna kod Levove bake, vratili smo se natrag u Wuhan. Svi su smatrali da je bilo sigurno vratiti se, pa smo se svi spakovali i vratili na brzinu onako kako smo i došli. Svakodnevno sam dobijala obaveštenja o majci. Neka su bila tačna, neka ne toliko, ali nijedno od njih još uvek nije imalo reč „smrt“ u naslovu, tako da situacija i nije bila toliko loša. Svi su očekivali neku veliku reakciju s moje strane, ali ja sam se osećala toliko iscrpljeno da nisam mogla da nađem u sebi snage za tu brigu. Moje moći su bile na školskoj razini i očito ih još nisam dobila sve ili ih se moja majka dočepala. Možda baš zato nije bilo ni glasa od nje.

Redovito smo primali i veštičji časopis, ali još je uvek naslovna strana bila ista kao i kad smo ga James i ja pregledavali u avionu. Svaki put sam ga čitala, ne propuštajući ni slovo, ali nikada nije bilo ničega što bi nam dalo kakvu informaciju ili trag. Sad kad sam bolje razmislila o svemu, pitala sam se da li je moja baka dala taj časopis Jamesu samo da ga zabavi da se ne mota puno oko mene. Moja unutrašnja princeza snažno je klimala glavom na tu pomisao.

James… James je još uvek ostao u onom delu mog mozga koji je procesuirao stvari. Mislim da ga nikada više neću videti, imala sam osećaj da ponovo nisam dobila svoj oproštaj od nekoga do koga mi je bilo stalo. Nagli odlazak iz Silvije, pa iz škole i na kraju iznenadni Jamesov nestanak, sve su to bili ljudi koje sam ostavila iza sebe.

Pogledala sam kroz prozor moje sobe. Priroda je krenula da se budi i kao da sam kroz staklo mogla da osetim miris sveže pokošene trave. Pogled mi je odlutao prema vrtu i videla sam Leva kako hoda napred-nazad, kao da je razmišljao o najvećim državnim tajnama ili kako da reši glad u svetu.

Zbližili smo se. Između nas se stvorila veza, prijateljstvo i stvarna briga jedno za drugim. Da li će to biti dovoljno za naš brak? Mislim da nam je jedino preostalo da čekamo i vidimo. Razvila sam osećanja prema njemu, ali i on prema meni. Puno toga je ovisilo o našem braku, i iako su mi Sierrine reči odzvanjale u glavi, imala sam neki osećaj u ćošku mog mozga da je ovo bilo ispravno. I ako će to da spasi naše porodice, nisam zapravo sad imala ništa protiv. Iako sam se u početku žestoko borila s bakom protiv toga.

Još uvek nismo nikoga obavestili. Tako smo odlučili, jer mi je Lev hteo dati vremena da ga upoznam i mogućnost da se predomislim oko svoje odluke. Za to vreme radio je sve kako mi ta misao ne bi ni prošla kroz glavu. Volela sam da provodim vreme s njim, više nego što sam očekivala.

Presvukla sam se iz svoje svilene pidžame u kariranu suknju i jednostavnu sivu majicu. Videla sam kako su se grane mrdale uz zvuk vetra, tako da sam znala da iako je sunce pokušavalo da se prikrade, vetar je pobeđivao. Zgrabila sam kaput, i kao završni dodir, obula sam crne čizme sa malenom štiklom, dovoljno velikom da dovede ceo outfit do savršenstva. Do sad sam skupila lepu gomilu nove i moderne garderobe, sve zahvaljujući internet trgovini. Dok sam silazila niz stepenice, osetila sam kako mi srce preskače po jedan otkucaj sa svakim stepenikom.

Bila sam nervozna.

Zbog Leva? Osetila sam kako mi se unutrašnja princeza smeje zbog činjenice da sam bila ovoliko nervozna oko „budućeg muža“. Polako sam mu se prikradala od pozadi dok je on bio zagledan u Spatifiluma. Često sam ga viđala zagledanog u ovaj specifični cvet koji je njegova baka donela s putovanja i posadila baš ovde. Cvet je bio poznat po tome što je ženski telegraf. Rekao mi je da kad je god imao problema sa ženskim rodom, što je u većini slučaja bila njegova sestra, on bi došao po savet. To mi je bilo pomalo smešno.

„Lev...“ zazvala sam ga.

„Coco...“

Okrenuo se tolikom brzinom da bih dala čitavo kraljevstvo da znam o čemu je mislio pre okreta.