WIP

Chapter thirteen : JIMMY ORLANDO ( part 2)

„Kada sam tek došla ovde u školu, majka mi je rekla da se borimo. Šta to radimo s mačevima i bodežima? I spomenula je i neke magične pištolje", upitala sam ga zainteresovano.

„Magični pištolji su samo za iskusne, posle se dobijaju zavisno o sposobnosti. Nisu to klasični pištolji, nemaju metke ako te to zanima." Nasmejao mi se i namignuo. „Ali o tome ćeš sve naučiti u školi, ne bi bilo fer da imaš čas Magične borbe prije nego svi ostali s prve godine. Samo ću ti reći da se moraš dobro povezati sa svojim bodežom da bi ga uopšte mogla koristiti."

„Stvarno mi ništa više nećeš reći?" Treptala sam moleći ga očima, a moja unutrašnja princeza je to radila isto, samo je puno preterivala. Odmahivao je glavom ne pristajući ni na najmolećiviji pogled, a ja sam zakolutala očima jer me pročito kao knjigu. To je bio Jimmy kakvog sam poznavala. „Dobro", rekla sam pomirljivo.

„Znaš Coco, znao sam da će doći ovaj dan. Niko nije mogao doveka da krije tvoje sposobnosti od tebe i po mojim procenama već si iskusila magiju." Začkiljio je prema meni s jednom podignutom obrvom.

Kroz misli su mi prošle čarobne iskre koje sam iskusila kod Montija u salonu, toplina i isejavanje prstena. Takve stvari su mi se događale više puta. „Da, više puta su mi se dešavale pomalo uvrnute ili bolje rečeno magične stvari." Raširila sam oči prema njemu da mu bolje dočaram dve zadnje reči.

„Znaš li kada je moja magija bila najjača?"

Znatiželjno sam ga pogledala pa zatim upitala: „Kada?"

„Kada sam bio zaljubljen", rekao je značajno.

Tišina se osećala u vazduhu. Bila je opipljiva od težine zbunjujućih reči.

„Verujem da je situacija jako slična i kod tebe Coco."

„Na šta tačno misliš?"

„Veza između dva partnera je nešto neverovatno. Ne samo što delite istu boju i što su magična oružja i presteni povezani, vi delite i osećanja. Nekada su ljudi dovoljno srećni pa u svom partneru nađu nekog ko će biti otac ili majka njihovoj deci, ili možda nađu najboljeg prijatelja, ili pak nekoga koga će smatrati porodicom. Mi naslednici imamo privilegiju da imamo tu jednu osobu zauvek pored nas."

„I ti si naslednik? Bila sam iznenađena. Videla sam Jimmyjev pogled i sve mi je bilo jasno. Ova tema nije bila za raspravljanje pa sam na trenutak ćutala. „A šta si ti našao u svome partneru?" upitala sam i atmosfera se malo promenila.

„Ja..." počeo je da priča, ali zvono na vratima je zazvonilo i kućom se opet na neobičan način razlio zvuk zvona. Imala sam osećaj da zvoni iz svakog ćoška kuće. Ovo je definitivno bila magija.

Jimmy me je pogledao pomalo uzbuđeno pa zatim pojurio k vratima. U međuvremenu sam pogledom prelazila preko sobe zagledajući sve malene detalje. Nakon koje sekunde Jimmy se vratio, a za njim je ušla još jedna osoba. Mislela sam da me pogled vara, ali...

„James?" šokirano sam ga pozvala.

Srce mi je udaralo u grudima,osećala sam svaki deo svog tela kako se trese od uzbuđenja. Sada nije bilo pravo vreme da vidim Jamesa, bolje rečeno ovo je bilo najgore moguće vreme da ga vidim, ali on je ipak ovde. Stajao je i centrirao me pogledom. Moja unutrašnja princeza je lagano hiperventilirala u meni.

„Zar ovo nije uzbudljivo?" komentarisao je Jimmy, ali mi smo i dalje gledali jedno u drugo neznajući kako da se ponašamo.

Barem ja, za Jamesa ne znam.

„Mislim da ću nam pristaviti čaj, a za to vreme vas dvoje možete da nadoknadite šta ste propustili", Jimmy je rekao veselo i otišao zviždući.

Valjda da pristavi čaj.

Ubrzo je nastala tišina. Neprijatnost je prekrivala sve šarene zidove oko nas. Znala sam da je naš sastanak Jimmijevo maslo, ali kako da se ja ponašam sada kada je pitanje vremena pre nego što se udam.

„Došao sam ovde jer me je Jimmy zamolio, rekao je da postoji nešto oko čega mu je potrebna moja pomoć." James je progovorio i njegov poznati glas mi je prostrujao telom. Dodirnuo je svaki živac, čak i u malom prstu.

„I ti si mu poverovao?"

„Naravno da ne, ali se činilo kao dovoljno dobar izgovor kako bi video tebe."

Način na kako je to samouvereno rekao u mom stomaku je napravilo tornado, kao da sam polako gubila osećaj sa stvarnošću, a reč ʺtebeʺ mi je odzvanjala u ušima kao slatka muzika.

„Zašto bi želeo da vidiš mene?" upitala sam pokušavajući biti nezainteresovana dok mi je srce igralo u iščekivanju odgovora.

„Mislim da je razlog dovoljno očigledan", nežno je rekao.

„Očigledan? Verovatno samo tebi." Preokrenula sam očima, eto samo kako bi izgledala ravnodušno.

Stajao je naslonjen na vratima i blago me posmatrao s tek neznatnim izrazom znatiželje. Sigurnost mu je sjala u pogledu kada je rekao: „Coco, u očima ti se vidi koliko si zaljubljena u mene i nemoj da lažeš sebe i da misliš kako možeš da se udaš za nekog tamo koga će tvoja baba da dovede."

Uh, totalno me je iznenadio. Osećala sam koliko mi je lice bilo crveno. Nisam znala kako da se ponašam oko njega. Ali nastavila sam se boriti, samo mi nije bila jasna ova proturečnost u meni. „Kako ti možeš to da znaš? Možda se zaljubim u tog nekog?" rekla sam to i skoro se zagrcnula u vlastitim glupim rečima.

„Nemoj pokušavati da zavaravaš sebe Coco."

Sklonila sam pogled od njega i spustila glavu znajući da ono što priča nije uopšte daleko od istine.

„Hoćeš li da se prošetamo malo?" nežno me je upitao pa ispružio ruku prema meni.

Gledala sam na momenat u njega i svi naši susreti u školi su mi prošli mislima. Tada sam se setila i priče o požaru, ali ovde s njim sam osećala da mu mogu potpuno verovati. Onaj deo mene koji je stvarno verovao da su krive električne instalacije je pobedio. Klimnula sam glavom, a on mi je prišao i oprezno me uhvatio za ruku. Osećaj je bio neverovatan. Osećala sam se tako uzbuđeno i ujedno tako sigurno. Znala sam da ovde pripadam.

Značilo bi mi ako biste tag nekoga kome bi se svidela moja priča, hvala na čitanju ❤️