WIP

Chapter fifth : TWO SIDES ( Part 1)

Kada sam se odvojila od te žene, njen pogled je i dalje bio na meni. Gledala me je pronicljivo i grabljivo, a ne milo kao na fotografiji. Za čas sam se zbunila. Lagana mi je jeza prošla niz vrat i dobila sam ludi osećaj da mi ova žena može čitati misli. Znam ludo, ha, ali s obzirom na sve ove lude stvari oko mene zaista se ne bih začudila. Ne mogu da kažem zašto sam dobila taj osećaj, ne znam do čega je bilo, ali osećala sam neki nemir u sebi. Nisam joj definitivno verovala i nisam osećala kao da će iz nje izaći išta dobro. Na trenutak me je samo gledala i ćutala.

“Uvek sam znala da ćemo se sresti ponovo” - rekla mi je dubokim, zastrašujućim glasom, prekidajući tišinu. “Moram reći da si izrasla u predivnu devojku. Podsećaš me jako na tvoju majku i obe, gde god da se nalazite, dajete osećaj kao da vladate mestom.“

Još sam uvek bila dosta smetena, ali i ljuta. Moja unutrašnja princeza je poludela od muke i želela je da toj ženi pokaže gde joj je mesto.

“Ne bih se bas složila sa time, više bih rekla da moja majka dosta podseća na tebe” – okrenula sam se naglo prema njoj. “Obe delujete kao da me sjajno poznajete, gledajući me godinama iz daljine koliko sam shvatila, ali u stvari ne znate ni najmanji delić mene.“ 

“Coco, znam da si uzrujana zbog toga kako tok situacije brzo ide, ali tvoja baka je nakon dužeg vremena dobila priliku da vidi svoju unuku. Zamisli se u njenoj situaciji“ - rekla je moja majka.

Ubacila se, naravno, glumeći mirotvorca. U tom trenutku me nekakav bes preplavio. Ne, nisam bila ljuta, bila sam besna. 

„Zašto se neko ne zamisli u mojoj situaciji? Trebala sam da budem kraljica, to je jedino za šta sam ceo svoj život znala. I onda si ti, nakon ko zna koliko godina, došla glumiti mi majku. Uvela si me u ovaj svet o kojem ništa ne razumem...” - Zastala sam uzeti zraka, kojeg mi je ponestajalo od gorčine u grlu, besno ih obe gledajući. “Ja sam princeza koja je trebala da bude kraljica, a ne neki agenat-veštica, ili čemu god ova škola služila. I ne, neću da se zamislim u njenoj ulozi, jer znam koliko je meni bilo teško. Sažaljenje od mene neće dobiti ni ona, a bogami ni ti.”

Obe su pokušale nešto da kažu, ali ja sam samo izašla i zalupila vratima. Bila sam uplašena zbog situacije u kojoj sam se našla i morala sam sebe ukloniti što pre iz tog haosa. Pridržavajući se rukom za kvaku, pokušala sam smiriti drhtanje. U kancelariji je na trenutak bila tišina i ja sam se ućutala poput lopova.

„Ovo nije prošlo baš najbolje“ - rekla je baka i ogorčeno uzdahnula.

„Kako si mislela da će da prođe, mama?” upitala ju je moja majka. “Nije nas tolike godine videla i logično da ne može odmah da nas sve prihvati ili smatra porodicom. Na kraju dana mi smo krive za to“ - rekla je tuguljivo.

Ja sam još jače približila uho vratima, nameštajući se da bolje čujem.

„Ona nas nikada neće smatrati porodicom!” - baka je digla glas, praktički se derući, a ja sam poskočila koliko me iznenadila. “Ali svakako nisam došla ovde zbog povezivanja i vraćanja poverenja” - nastavila je ogorčenim tonom. “Došla sam da je odvedem u porodičnu kuću, što trenutno deluje kao nemoguća misija.“ 

„Mama, porodična kuća je preterivanje” - majka ju je sasekla.

“Činjenica da je dobila boju ljudi, koji su nam najviše boli naneli, nije ti dovoljan razlog za preterivanje? Jer meni jeste i ako ti kao njena majka nećeš da uradiš ništa povodom toga onda ću ja kao njena baka.“

“Ne zaboravi da je ona samo dete, veoma specijalno dete, ali idalje dete. Zato budi oprezna, nemoj da je preplašiš.“ “

“Naći ću način da rešim ovaj haos. Ti za to vreme radi nešto korisno, a ja ću naći načina da je ubedim da pođe sa mnom“ “

Kako želiš mama...“

Nastupila je tišina i to je bio znak za mene da pobegnem pre nego ijedna shvati da sam ih prisluškivala. Sva smetena, krenula sam prema glavnom stubištu. Već sam počela polako razlikovati hodnike i sve manje i manje sam se gubila u njima. Htela sam malo vremena da provedem sama sa sobom, tako da sam se uputila bezbrojnim stepenicama na zadnji sprat  škole. Skoro sam se predomislila koliko je bilo naporno, ali ipak nisam odustala počevši se sve više. Kada sam prošla i poslednji sprat  škole, levo su se nalazile još jedne kratke stepenice koje su vodile do sivih metalnih vrata. Znatiželjna kakva sam bila, prišla sam vratima i isprobala tešku kvaku. Vrata su se lako otvorila i ispred sebe sam ugledala ogromnu terasu.

Na terasi su se ponegde nalazile samo drvene klupe, a ponegde metalne stolice sa malim, okruglim stolovima. Zapljusnuo me je svež vazduh i ja sam duboko udahnula punim plućima. Kao da sam sada, po prvi put danas, pravo prodisala. Zadivljeno sam gledala uokolo i primetila da ima i puno cveća. Na trenutak me je podsetilo na dvorište zamka u Silviji. Duboko sam se zagledala u daljinu, a para mi se stvarala sa svakim mojim dahom, podsećajući me da je dosta hladno. Obgrlila sam se rukama, ali već sam počela da osećam hladnoću po nožnim prstima. Nisam htela da se pomerim, jer sam se plašila povratka nazad. Nisam znala više kome mogu verovati i osećala sam se kao da gubim sebe. Osećala sam se kao reka koja pokušava da nađe svoje more u koje će da se ulije.

Dosta dugo sam stajala da nisam ni primetila da je sunce zamenilo mesto sa zvezdama. Iza sebe sam odjednom čula odjek koraka koji su mi se polako približavali. Polako sam se okrenula i da vam pravo kažem nisam se iznenadila kada sam ugledala svoju tek otkrivenu baku. Prilazila mi je samouvereno u ruci držeći šareno ćebe. Stala je ispred mene i omotala ga je oko mene. Koliko god sam htela da ga zbacim sa sebe, celo moje telo se već priviklo na njegovu toplotu. Gledala me je sa zanimanjem usput pretražujući po mome licu. Nisam znala šta traži, pa sam samo nastavila zuriti u nju. Pogledala me je ogromnim zenicama i nežnim tonom pod ovim zvedanim nebom otpočela razgovor. 

“Ceo dan te tražim, zabrinula sam se kad si samo onako istrčala iz kancelarije” - rekla je nežnim tonom, a ja sam pregrizla jezik, prećutavši  joj sve šta sam načula iz kancelarije.

“Neka se niko ne brine za mene, ja sam potpuno u redu i navikla sam se do sada.” Osećala sam kako mi reči podrhtuju od hladnoće.

“Ne mogu baš da se složim sa tobom. Zadnji put kad sam se ja našla na ovoj terasi bio je najgori dan u mom životu. Imala sam osećaj da se svet ruši i da polako gubim tlo pred nogama…To je bio dan smrti tvoga dede, mog životnog saputnika skoro 30 godina.

Blago sam je pogledala i osetila sam sažaljenjesažaljenj ženu koja mi je u rodu, ali je svakako ne poznajem.

“Žao mi je, ne mogu ni da zamislim kakav je osećaj izgubiti ljubav svog zivota.”

“U stvari, meni je žao, jer nikad nisi imala priliku da ga upoznaš” - prekinula me je. “Odvojili smo te od cele porodice i ostali ste sami ti i tvoj otac protiv sveta. Voli te više od svega na svetu.”

“Tako sam i ja mislela, da šta god da se desi, da ćemo uvek da budemo on i ja protiv celog sveta.”

“Da čula sam sta se desilo i sigurna sam da postoji savršeno objašnjenje za to.”

“Ja ne znam više…” - Noge su mi zaklecale i na trenutak sam izgubila ravnotežu, međutim  pre nego što sam dotakla zemlju ona me je uhvatila.

Značilo bi mi ako biste tag nekoga kome bi se svidela moja priča, hvala na čitanju ❤️