WIP

Chapter seven : LOCKED IN TIME ( Part 1)

Hladila sam se u sebi zamišljenom rukom, a misli koje su mi momentalno prolazile kroz glavu nisu bile za svačije uši. Da, ja sam princeza, ali sam znala i neke ružne reči kada mi prekipi. Još uvek šokirana buljila sam, da bukvalno buljila u tu devojku koja je dosta ličila na mene. Ili ja na nju. Svetla, ravna kosa do pola leđa joj je padala poput vodopada, a zeleno ofarbani krajevi kose su davali opako šik dojam koji je ta devojka slala okolini. O, da, želela sam biti poput nje i to baš sa lepim, sjajnim pirsingom u obliku zvezdice na nosu. Ona je bila sve ono šta ja nisam. Slobodna.

Izraz, koji je devojka imala na licu, je bio neobjašnjiv. Videlo se potpuno samopouzdanje, ali lice nije bila jedina stvar po kojoj se to moglo zaključiti. Ključni faktor je bio i njen način hodanja, držanja i način na koji je stajala na vratima i gledala baki pravo u oči. Skenirajući pogledom njenu odeću, ostala sam zapanjena njenim izborom. Na sebi je imala lepu, crnu usku haljinu do kolena te crne, pocepane i prilično uske farmerice. Već sam videla odličan stil i tom haljinom nije zaobišla pravilo kuće, ali je ipak ostala svoja zaokruživši pojam zelenim Martensicama.

Na trenutak sam ostala zapanjena i u meni je probudila neku vrstu zavisti i ljubomore. Zašto ja nisam kao ona i ko je ona uopšte? Sestra? Prava pravcata? Sve te misli su u sekundama letele kroz moju glavu ne znajući kako da ih se otarasim ili ipak ne znajući na koji način da prestanem da je gledam sa takvim zanimanjem. Baka je u tom momentu ćutala, a potom joj se na licu pojavio blagi osmeh.

"Nakon tolikih godina održala si obećanje", rekla je baka tihim tonom glasa.

"I sama znaš da obećanja uvek održim, a i vreme je da ispunim svoju dužnost", dodala je na to devojka.

Glas joj je bio lagano baršunast i nekako promukao. Tako lepi ton glasa. Mogla bih zamisliti i da lepo peva.

Baka joj je zatim prišla i zagrlivši je rekla: "Ostaviti ću vas same."

Ja sam zaleđeno stajala. U šta se moj život pretvara i hoće li mi već neko reći zašto sam ja ovde i šta se uopšte događa. Moja unutrašnja princeza je žustro klimala glavom na te moje vapaje u mojim mislima. Tada mi se devojka polako približila.

"Nema potrebe da me se plašiš", rekla je.

"Ne plašim te se", rekla sam pomalo uvređeno. Iznenađena jesam, ali uplašena? Definitivno ne.

"Zašto onda stojiš na tolikoj razdaljini od mene?" upitala me je.

"Ja stojim tamo gde sam i stajala kada si došla", odgovorila sam joj pomalo podrugljivo. Sestra ili ne, ja je ne poznajem.

"Zanimljivo." Pogledala me je i zatim sela na jednu od stolica koje su se nalazile ispred uokvirene fotografije. Očima mi je dala znak da i ja sednem. "Ja sam Sierra", jednostavno je rekla. "I nisam ti prava sestra, to sam rekla samo zbog dramatičnosti trenutka. Veruj mi, tvoj izraz lica je bio neprocenjiv." Zakikotala se poput poput neke srednjoškolke. "Moja majka i tvoja majka su rođene sestre, prema tome, mi smo sestričine."

Šta? Ona ovo ozbiljno? Ko se još šali na takav način? Dobacuju se sa mnom kao nekom loptom na igralištu kako se kome i kada se kome igra. Htela sam je izvređati, ali ipak sam i htela znati šta ona hoće, pa sam progutala uvrede i htela se prestaviti. "Ja sam..."

"Znam ko si, nema potrebe da mi se predstavljaš."

O kako me je iznervirala. Htela sam biti pristojna, ali sam je bogme trebala smestiti gde joj je i mesto. Prvo se našalila sa mnom na tako ružan način, a sada još i ovo! "Zar to nije poenta upoznavanja bez obzira znala ti moje ime ili ne!? Zar ne bi trebalo da mi dozvoliš da se predstavim?" rekla sam joj oštro i pomalo bezobrazno.

"Hm, da ceo kontinent zna za mene, ja se nikada ne bih predstavljala. Stvarno bih želela da pričam ovde s tobom, ali jednostavno nemam vremena. Ovde sam da ti ispričam nešto što sam nekome obećala da ću lično tebi preneti."

Pa nisam jedina naslednica, zašto svi pričaju kao da sam neka posebna? Nije mi bilo stvarno jasno, ali se nisam htela raspravljati. Htela sam napokon tu priču i bila mi je nadomak ruke. Samo sam klimnula glavom, jer meni nije bilo do neke glupe rasprave već do istine i možda mi je ova devojka može pružiti.

"Požar koji se desio je podmetnula Jamesova porodica kao što si mogla da pretpostaviš. Mogla si da pretpostaviš to, zar ne?"

Ostala sam zapanjena. Kako to nisam ukapirala? Imala sam osećaj da su mi ispirali mozak od kako sam napustila Silviju. Bila sam razočarana šta to ranije nisam sama shvatila, ali sam samo klimnula glavom pokušavajući da sakrijem šok u meni. Sada sam pomalo razumela svoje suprotstavljene osećaje prema Jamesu. Privlačio me, ali me i ljutio. Malo sam bila ljubazna prema njemu, a onda ga gađala oštrim rečima. Moja podsvest mi je slala signale.

"Dobro pošto si to već znala, da pređem na nešto što nisi. Naša i Jamesova porodica su od uvek bile u dobrim odnosima. Bili smo mi protiv ostalih kuća i stalno smo bili jedni kod drugih. Većinu stvari smo radili zajedno i pazili smo jedni na druge kao da smo bili jedna porodica. Pre devetnaest godina desilo se to da su starešine kuća odlučile da se na neki način povežemo, misleći da je najbolja ideja za to brak. U tom trenutku tvoja majka je napunila 18 godina i u njihovoj kući je bio sin pogodan za nju. Međutim, njih dvoje nisu znali ništa o tome. Starešine su mislile da je, na neki način, najbolje da te planove za venčanje sakriju, dok ih se ne dovede pred gotov čin. To je zvučalo kao suluda ideja uzimajući u obzir koliko su mladi bili, ali to nije bio jedini problem. Tvoja majka je bila zaljubljena u normalnog čoveka koji je bio kralj jedne malene kraljevine.

"Tata..." dodala sam pažljivo slušajući svaku reč.

"Da, tvoj otac je bio čovek njenih snova. Zajedno su planirali brak i proveli su neko vreme zajedno, ali kada je tvoja majka saznala za drugi planirani brak odlučila je ispuniti svoju dužnost i tako je ostavila tvoga oca."

"Ostavila mog oca? Ali ako ga je ostavila kako sam ja sada ovde?" zainteresovano sam je upitala.

"Strpi se, nastavljam. Kada je došao dan pre venčanja, tvoja majka se osećala jako loše. Već je bilo dosta gostiju u kući koji su trebali prisustvovati sjedinjenju dve porodice. Oni su to sve pripisali nervozi mlade pred venčanje. Mučnine su je mučile već celu zadnju nedelju, ali taj dan je bilo katastrofa. Skoro da i nije izlazila iz toaleta niti dizala glavu iz wc šolje. Tvoja baka je posumnjala na trudnoću i izravno ju je pitala. Ni tvoja majka nije bila sigurna, pa je čuvši bakine sumnje, otrčala do glavne sobe gde je bilo ogledalo istine." To zadnje je nekako dramatično naglasila, a moja unutrašnja princeza je pevušila muziku iz Zone sumraka.

"Ogledalo istine?" začuđeno sam upitala. Ovo je kao da slušam neku fantastičnu bajku.

Ljuto me je pogledala i nestrpljivo rekla: "Ti baš nemaš strpljenja vidim ja, ali ogledalo istine je mesto na koje odlaziš kada ti treba odgovor na neko pitanje."

Značilo bi mi ako biste tag nekoga kome bi se svidela moja priča, hvala na čitanju ❤️