WIP

Chapter twenty-three : CAN YOU LOVE THEM BOTH? ( part 1)

Vratili smo se pokisli. Doslovno i u figurativnom smislu. Šta reći na to kad je sve bilo zbunjujuće i za ne poverovati?

Ništa.

James je hteo nešto da kaže, ali reči nisu izlazile iz njegovih usta. Tišina između nas je sve govorila, barem mislim, ali opet, njegov stisak na mojoj ruci je ipak davao nekakvu utehu. Držeći me celim putem do skloništa, kako sam sama odlučila zvati to mesto, hranio je moju nadu koja je već počela tonuti. Ali mi nije pobeglo njegovo uznemireno lice. Nakon toga se više nismo videli, a ostatak dana sam provela hodajući kroz svaki delić moje sobe. Razmišljala sam, ponavljala sam scene u glavi, trudila sam se da sve deluje normalno i u svojoj glavi vežbala govor koji bi dala Jamesu.

Opravdanje? Da li se uopšte moram opravdavati i za šta bi se ja to trebala pravdati? I ja sam ostala zatečena.

Celo vreme sam se osećala čudno, nisam znala ko bi drugi partner mogao da bude, ali po Jamesovom uznemirenom licu, nisam želela ni saznati šta bi se desilo kada bi se taj drugi odjednom pojavio ovde. Normalno da ne osećam ništa za tamo nekog lika kome ne znam ni ime, ali i da ga znam, uverena sam da ne bih osetila ništa. Ako se mene pita, ovo sve nije bio nikakav problem, ali glasovi u mojoj glavi su postajali sve glasniji i crv sumnje me je škakljao po zadnjem delu mozga terajući me da poželim nestati istog ovog trenutka. Kroz izmaglicu mojih glupih i zbunjujućih misli, začulo se kucanje na vratima. Zastala sam na sekundu i pogledala se u ogledalo te namestila kosu i popravila majicu, u slučaju da je James. Ta pomisao mi je razvukla usne u ogroman osmeh i srce mi je zaigralo terajući me prema vratima. Ali mi je osmeh iste sekunde iščeznuo kada sam ugledala Kathy s druge strane vrata. Lice joj je bilo pomalo mrko i zabrinuto.

„Da li mogu da uđem?“ upitala je pomalo snuždeno, kao da se spremala da mi kaže nešto šta nisam želela čuti.

„Da, naravno.“ Sklonila sam se s vrata, a ona je ušla i uputila se ravno prema mom krevetu. Sela je i rukom potapšala mesto pored sebe, a ja sam zatvorila vrata sobe i pridružila joj se.

„Kako si?“ upitala je gledajući me krajičkom oka.

„Prilično dobro, ne vidim razlog da budem loše“, odgovorila sam i nabacila svoj uobičajeni osmeh za krizne situacije. Moja unutrašnja princeza bi se najradije lupala po glavi koliko je taj osmeh bio proziran.

„Nisam želela da te stavim u takvu situaciju, štaviše, nisam ni sama očekivala ovakav razvoj situacije. Ken je isto iznenađen, ne brini, samo nas četvoro zna za ovo.“ Njezin pogled je švrljao svuda po sobi, samo da izbegne moj.

„U redu je, ali stvarno jeste, Kathy, na kraju dana ovo ništa ne znači.“ Spustila sam joj ruku na koleno, pokušavajući da joj dam do znanja da je ne krivim, zaista sam to mislila. Kathy nije mogla da pretpostavi ovo, ali ja joj nisam ni pokušala objasniti porodičnu dramu.

Odjednom me je nešto zažarilo na mestu gde mi je bio prsten. Ruka mi je postala teška i kao da se nekakva energija spuštala niz celu moju ruku. Podigla sam je da pogledam u čemu je problem, a Kathy se doslovno namrgodila. Tada mi se toplina počela širiti od prstena, šaljući je kroz celo moje telo. Kathy se ustala i odmakla od mene, a meni je iz prstena odjedanput sevnulo plavo svetlo i kako se pojavilo, tako je i nestalo. Ponovo je postalo sve normalno, a prsten nije izgledao ništa drugačije nego pre. Lepa žuta boja je zasjala na trenutak i sve se umirilo.

„Šta je ovo bilo?“ upitala sam je sva zbunjena. Još uvek me ruka peckala, umalo mi se mozak nije oduvao.

„Da li znaš šta ovo znači?“ šokirano je na moje pitanje odgovorila pitanjem i ispustila dubok uzdah.

Slegnula sam ramenima. A šta da joj odgovorim?

Značilo bi mi ako biste tag nekoga kome bi se svidela moja priča, hvala na čitanju ❤️