WIP

Chapter twenty : LETTER

Sedela sam na svome sedalu i gledala kako sunce prelazi ogromni okean poput trkača na brzom konju. Volela sam izlaske sunca, označavali su da novi dan tek počinje i tko zna šta donose. Kao mala bih sedela u najvišoj kuli u dvorcu i posmatrala ovakve momente, momente koji naprosto ostave bez daha. Međutim, ovaj izlazak je bio magičan na neki svoj način, gledala sam ga kroz mali prozor aviona, ali ponovo sam mogla da ga naprosto osetim kao da sam milimetar daleko od njega. Do Wuhana nam je trebalo još nekih sat vremena, kako je pisalo na ekranu ugrađenom u sedalo ispred. Spavala sam možda dva sata i onda sam se probudila puna brige. Nije mi jasno kako sam uopšte i zaspala. Jednostavno više nisam mogla spavati kada sam se trznula iz sna bez snova. Sada su mi misle bile preopterećene svim tim informacijama, tako da mi spavanja više nije bila opcija. Preko puta je Alfie, lepo izvaljen skoro preko dva sedišta, spavao kao beba. James više nije bio pored mene.
Lagano sam sklonila tanko ćebe s kojim me je netko očito pokrio. Nasmešila sam se u sebi i bila sam sigurna da je to bio James. Oko srca mi je bilo toplo od te pomisli, pa sam ustala da ga potražim. Vrat me je lagano zaboleo i istegnula sam se par puta na putu do male kuhinjice koja je bila odvojena s modernom, sivom zavesom. Dva reda iza moga i Jamesovog sedala, Georg je tiho hrkao. Potegnula sam zavesu i videla Jamesa kako jede sendvič i već uveliko između zalogaja srče kafu. Iznenadio se i izgledao je kao jelen uhvaćen na cesti na svetlu farova, ali se brzo nasmešio.
„Bio sam gladan, hoćeš i ti?“ mrmljao je između žvakanja i srkanja.
Stomak mi je zakrulio, čim mi je do nozdrva došao miris slasnog sendviča s puretinom. Taj miris bi prepoznala svugde. Kimnula sam malo previše entuzijastično, ali on se samo nasmešio, nasuo mi kavu te izvadio sendvič iz malenog frižidera u kutu uskog prostora. Moja unutrašnja princeza je izvukla jedaći pribor, zavezala belu salvetu ispod brade i vrlo suptilno oblizala usne.
Neko vreme smo samo to činili, jeli i pili kafu. James je posegnuo za još jednim sendvičem i smazao ga brže nego onog prvog, no meni je jedan bio sasvim dovoljan.
„Nisi više mogla spavati?“ prošaptao je.
„Nisi ni ti?“ Spustila sam pogled i posmatrala cipele.
„Recimo da sam imao opravdan razlog, ali čini mi se da je Alfie veoma miran spavač.“ Namignuo mi je i virnuo iza zavjese.
Samo se čulo Georgovo hrkanje i tiho brujanje aviona. Kada se posvetio ponovo meni, nagnuo je malo glavu u stranu i približio mi se očito zadovoljan viđenim. Sve mi se više približavao, dok nisam osetila zid iza sebe.
„Više me muči nešto drugo“, rekla sam napeto. Vrteo je prednji pramen moje kose i pokušavši da se malo udaljim, shvatila sam da nemam gde. Nisam osećala više da stojim, više bi bilo da sam lebdela zajedno s avionom. Njegov me miris preplavio.
„Šta to?“ upitao je gledavši me pravo u oči.
„Pa, rekla bih ti, ali mislim da pored tebe toliko blizu… mislim da nije pravi trenutak da ti prepričavam“, blebletala sam i opet se zagledala u vrhove svojih cipela.
„Da iskoristim trenutak onda za nešto drugo?“ prošaptao mi je na uvo.
Naježila sam se, od vrhova nožnih prstiju pa sve do zatiljka na vratu. Poznata toplina mi je počela peckati vrhove mojih prstiju, stvarno nisam želela da sada eksplodiram kao vatromet u novogodišnjoj noći. Znao je s rečima, međutim, nije mi to njegovo pitanje ostalo u mislima koliko bi trebalo, jer mi je nešto pored mojih cipela gde sam stajala, skrenulo pozornost. Sve se u trenu povuklo i začas sam bila ona stara i radoznala. Sagnula sam se i s poda uzela belu kuvertu. Lagano sam je vrtela u rukama opipavajući teksturu i raširila oči u iznenađenju.
„James, ovo je pismo“, rekla sam ne skrećući pogled s grba na vrlo kvalitetnom papiru. Ne vidi se odmah, samo ako malo iskreneš kovertu. Prepoznala bi takve koverte bilo gde, i mi smo u dvorcu koristili takve. Glatke, ali ne toliko i dovoljno debele da se tinta ne razleva kada pišeš.
„Kako znaš? Možda je to samo račun, i ne piše uopšte ko šalje ili ko prima“, rekao je James pomalo nezainteresirano.
Kada sam podigla pogled, videla sam razočarenje u njegovim očima što nismo nastavili našu malu inerakciju. Očito je očekivao poljubac.
I ja sam.
„Znam da je pismo, jer su ovo tatine zvanične koverta“, rekla sam kolutajući očima.
„Zvanične kuverte, nešto takvo postoji?“ Nervozno je prstima prošao kroz kosu. „Tata me je učio već mojim budućim obavezama, ali nikada nije spominjao zvanične kuverte“, rekao je zbunjeno.
„Da, ali ove služe samo za proglase i pozive, i niko nema pristup njima osim kralja. Sigurno i tvoj otac ima takve s Dalijinim grbom, samo nisi obraćao pozornost.“
Klimnuo je glavom usredotočen na kuvertu u mojoj ruci. „Pročitaj“, rekao je.
„Misliš li da je u redu da pročitamo? Tko zna od kuda se našla ovde?“ upitala sam pomalo zamišljeno lutajući pogledom s Jamesa na kovertu i obratno.
„Da, da, siguran sam da nije nikakvo tajno ljubavno pismo… bilo bi sa srcima i takva sranja“, rekao je šaljivo i srknuo svoju kafu.
Skrenula sam pogled i izvukla papir, zapravo tri kada sam ih razmotala i James se nagnuo da i on bolje vidi. Rukopis je bio lep, lagano nagnut u desno, a rub papira je bio iskrzan, kao da su to iščupane stranice. Podsetilo me je na sranice koje sam ja ukrala iz knjige ʺJimmy and the Othersʺ. Nisam mogla ne primetiti da su stranice lagano požutele. Osoba koja je ovo pisala je bila jako uredna. Oboje smo počeli pratiti tekst, a prvi deo je bio datumiran 18.05.1973. godine.

18.05.1973.
Odbijam da kažem da sam zaljubljena, jer za mene to znači totalno pripadanje   nekome. Volim kada mi kažu kako sam svoja i kako sam otporna na čaroliju zvanu ljubav, ali to kažu ljudi koji nas nisu videli zajedno. Čudno je kako čovek moze da zaboravi na sva svoja mala pravila u glavi i sve svoje postavljene principe samo zarad nečijeg dodira. Volela sam način na koji sam tebi bila posebna, da li sam ja nakon svega samo želela tvoju pažnju ili sam želela celog tebe, to niko ne zna. Ne znam kako sam od konstantnog poricanja prešla na konstantno ludilo. Volela sam da je to bilo nešto naše, nešto ludo i pomalo opasno. Volela sam tebe, onog tebe koga sam viđala svakoga dana, onog tebe koji je zvao čim bi primetio da mi razgovor treba, onog tebe koji me je znao bolje od najbolje drugarice, šteta što to nisi bio jedini ti. Kada bi se ljudi delili na dobre i loše, u koju bi ti kategoriju spao? Da li bi pokazao jednu stranu njima, drugu meni? Molila sam da te da odeš, nisi otišao. Molila sam te da ostaneš, nisi ostao. Morala sam da te pustim pre nego što vežem svoje srce za tebe, jer nikada se ne bih odvezala, i ti to dobro znaš. Uništio si sve za šta sam znala, uništio si moj odnos s porodicom, moju želju i moje snove, ali zašto se onda ne kajem ni zbog čega? Zašto želim da te posle svega vidim srećnog iako sreću ne  zaslužuješ? Postala sam loša. Loša po tebe, zbog tebe i nakon tebe.

Upitnici su mi visili nad glavom, ovo je bilo definitivno nekakvo ljubavno pismo. Brzo sam prešla na drugu stranicu gdje se datum teksta promenio. Namreškala sam lice od interesovanja, a James se još više nagnuo da bolje vidi. Sve oko nas je još uvek bilo mirno, pa smo se vratili na ostatak.

18.05.2005.
Privukao me je k sebi i svoje ruke obgrlio oko moga struka, osećala sam njegovu glavu naslonjenu na mome stomaku. Sva sam se tresla, delovao je tako bespomoćno, kao da se ceo njegov svet nalazi ovde sada sa mnom. Dugo sam se pitala šta ljubav ustvari predstavlja, kakav je to osećaj koji te tera na ludosti? Mislim da sada znam, jer sam spremna da uradim bilo šta za njega.

Zadnji deo teksta je bio pomalo umrljan, kao da se ruka osobe koja je pisala pomalo tresla. Ispod su bile nekave nečitljive švrljotine i maleni nejasni crteži, kao šta sam ja nekad znala iz dosade crtati uz rub teke. Brzo sam prešla na sljedeću stranicu. Nije mi promaknulo da je i ovaj datum identičan, samo je godina različita.

18.05.2008.
Svaki njegov dodir ostavljao me je bez daha, nisam znala kako ću s njim, ali isto tako nisam videla svoj život bez njega. On me je jedini tako gledao. Kao da sam jedina na ovom svetu. Osećala sam vatru u sebi, ali pored njega sve je imalo smisla, osećala sam se živo. Niko me nikada nije razumeo kao sto me on razume, jedini je znao da napravi tako da sve nastane u njegovom naručju.

Na stranici više nije bilo ničega. Oboje smo se pogledali bez daha, sve dok James nije prekinuo tišinu.
„Ko je ovo napisao?“
„Bolje pitanje o kome je ovde pisano, sve mi se čini da su ovo nekakvi zapisi iz nečijeg privatnog dnevnika“, rekla sam zaključujući očigledno.
„U pitanju je isti dan, samo različite godine“, zaključio je James.
To sam i ja već primetila. „Čini mi se da se tu radi o nekoj ljubavi koja traje već četrdeset godina“, rekla sam tiho.
„Zašto samo nabrajamo stavke ovde?“ upitao je.
„Ne znam, još uvek smo pod utiskom, valjda. Bolje je da ovo sakrijem jer ne želim da dospe u pogrešne ruke.“
„Kako to misliš? Pa, očito je nekome ovde ispalo. Tu smo mi, Georg, Alfie i pilot. Jednom od njih. Ali mi nije jasno zašto je to u službeoj koverti tvoga oca.“
„Ne znam ni ja, ali ću saznati.“
Odjednom se začuo Georgov glas kako viče da sljećemo i ja sam pismo gurnula u zadnji džep farmerki. Pogledala sam zabrinuto u Jamesa, jer sam znala, ili nisam, šta nas očekuje. Stisnuo mi je ruku i pogledao me ravno u oči u nijemom obećanju da će sve biti u redu. Da će me čuvati. Klimnula sam i nekako sam znala da je to istina.
„Avantura kreće upravo sada“, rekao je i nasmejao se, na šta smo se oboje uputili na svoja sedala pratiti pravila sletanja.
Moje misli su letele, na sve šta mi se dogodilo od kada sam napustila Silviju. Nisam se mogla ne otresti osećaja da će ipak sve nekako da bude u redu. Da ću da budem dobro. Ne znam da li je to bila nekakva intuicija, ali moja unutrašnja princeza mi se lepo i iskreno nasmešila u odobravanju.

Značilo bi mi ako biste tag nekoga kome bi se svidela moja priča, hvala na čitanju ❤️