WIP

Chapter thirteen : JIMMY ORLANDO ( part 1)

Želela sam da ovo obavim sa Sierrom, ali mislim da je ona u mnogo većem problemu. Dolazak njene majke mi se i dalje činilo jako čudnim. Mislim, znam da je trebala doći na sastanak da iznese neke ideje, ali opet, koliko sam saznala o pravilima to nije bilo uobičajeno. Morala sam to na trenutak da zanemarim i da svoj fokus prebacim na informacije koje sam saznala od Chris. Baka je izašla i samim time je bilo pravo vreme za akciju. Stajala sam na pločniku ulicu dalje od porodične kuće i čekala taksi. Chris mi je dala broj taksi službe i objasnila mi kako sve to funkcioniše. Nije da nisam čula za taksi ili gledala na filmovima, ali ovo mi je bio prvi put pošto skoro nikada nisam napuštala dvorac. Iz daljine sam videla da mi se žuta Fordova legenda približava, a moja unutrašnja princeza je podigla ruku u vazduh praveći se da ga zaustavlja baš poput Carrie u seriji Seks i grad. Taksi je ubrzo stao ispred mene i ja sam laganim pokretima otvorila vrata.

„Dobar dan! Kuda idemo gospođice?“ upitao me je mladi momak svetlo, braon kose i osmeha kojega nije bilo moguće zanemariti.

„Dobar dan“, uzvratila sam i osmehnula mu se, „ovo je adresa.“ Pružila sam mu parče papira na kome je bilo napisano mesto. Momak je samo klimnuo glavom, a ja sam se smestila na zadnje sedište i auto se pokrenuo.

  Bila sam sva uzbuđena i imala sam osećaj kao da sam u nekom filmu. Unutrašnjost je bila tako prosečna i normalna da sam jednostavno bila srećna. Za razliku od modernih i najnovijih limuzina u kojima sam se do sada vozila, ovo je bio dašak svežine za mene. Dašak normalnosti. Tek sada sam po prvi puta mogla da jednostavno uživam u vožnji i da razgledavam. Napokon smo se približili Brooklynskom mostu i toliko sam bila zadivljena da sam na kratak momenat prestala disati. Livingston se nalazio nešto mrvicu više od sat vremena vožnje od Brooklyna prema unutrašnjosti i do sada sam, ako brojim ovaj put, mogla videti Brooklynski most tri puta. Ali ovo mi je bio tek prvi put da sam zaista mogla uživati.

Gledala sam u velike zgrade oko mene u prolazu kako se bore da savladaju veličinu jedne druge. Zar nismo i mi pomalo kao te zgrade? Borimo se da pokažemo svoju veličinu nekome, borimo se da pokažemo da smo mi jači od nekoga ili nečega. U momentu sam se osećala tako malenom. Počela sam ubrzano disati i imala sam osećaj kao da mi koža postaje tesna. Morala sam da se izborim za sebe i bilo je sada ili nikada. Disala sam sve laganije dok me prolazio osećaj teškobe. Toplina mi se počela širiti telom i nisam mogla da ne pomislim o svojoj žutoj magiji u žutom taksiju. Nasmešila sam se onako sama za sebe i opustila se prepuštajući se novoj pustolovini.

Jimmy Orlando je bio neko koga se sećam od malena. Kada mi je Chris jutros rekla ko je ustvari Jimmy, bila sam neočekivano šokirana. Bio je očev najbolji prijatelj. Tokom godina mog odrastanja, on je dolazio i odlazio iz dvorca kako je hteo. Bilo je vremena kada ga uopšte nije bilo, a tada bi došlo vreme kada je stalno bio prisutan. Sada kada odvrtim film u nazad, rekla bih da je bio svetski čovek. Pre dve godine je mome ocu ostavio pismo i tada sam ga zadnji put videla. Pismo je samo po sebi bilo u jednom delu normalno, a u drugom delu u šiframa koje je očito samo moj otac mogao da razume. Naveo je da je jedan od glavnih razloga zašto odlazi želja da poseti Brooklyn. Ja sam bila veoma ožalošćena kada je otišao, pa mi je otac često dopuštao da nanovo isčitavam pismo u kojem je pisao jednim delom i meni. Uvek je pričao kako želi malenu kuću na kraju ulice o kojoj nije mogao da prestane da priča. Već dugi niz godina nisam videla Jimmija, pa ni moj odlazak na ovu adresu mi ne garantuje da ću ga videti, ali ako neko može da mi razjasni sve ovo, to je on.

Nakon odprilike sat vremena, stigli smo na adresu. Ja sam ispružila novac i ljubazno se zahvalila na vožnji te izašla na ulicu. Chris mi je rekla da ću prepoznati Jimmijevu kuću onoga trenutka kada je budem ugledala. I zaista, trenutak kada sam videla svetlo plavu kuću s crvenim, drvenim vratima i prozorima među belima sa savršenim prilazima i lepo ofarbanim drvenim ogradama koje su izgledale kao kopije, znala sam da sam na pravom mestu. Dodirnula sam mala vratanca na tamno, bordo ogradi i prsten mi je ponovo zasvetleo. Znala sam da sam bila na pravom mestu. Od malena, koliko se sećam, Jimmy se činio kao neko ko nije običan čovek. Način na koji je spremao ručak za 10 minuta, način na koji se oblačio, način kako se ponašao, uzvišeno a opet normalno i ponekad vragolasto a opet dobroćudno... Sve je bilo kristalno jasno. Prišla sam vratima i pritisnula prstom malo zvonce u obliku romba. Začula sam kako se zvuk zvona razliva unutar kuće i pokušala zamisliti izraz na Jimmyevom licu kada me vidi. Nestrpljivo sam čekala da se vrata otvore, ali vrata se nisu otvarala. Okrenula sam se spremna da prihvatim poraz, ali se u tom trenutku začuo jedan veoma poznati glas.