WIP

Chapter forty-one : YING AND YANG THEORY

Kiša je padala. Počela sam da volim kišu i način kako je to bila jedina stvar koja bi mi smanjivala nemir u grudima. Kapljice su maglile moje prozore. Disala sam polako, dok mi je u glavi još uvek bila lagana omaglica, baš kao i na prozorima. Pažljivo sam ustala i otvorila prozor, a hladan vazduh me je udario kao talas realnosti. Miris kiše mi se zavlačio u nozdrve, ali hladnoća mi je prijala. Vraćala mi je tok misli u normalu.

Šta se sad to bilo dogodilo? Nisam imala pojma, ali što god sam više dolazila k sebi, jedno apsolutno shvatanje mi je sedalo u glavi.

Bila sam potpuna.

Moja unutrašnja princeza zadovoljno se kezila, klimajući glavom odobravajuće na tu pomisao. Iako nisam znala puno o ovom svetu u koji sam upala kao Alisa u zemlju čudesa, neke stvari sam ipak znala i osećala. A ovaj osećaj koji sam sad imala bio je celovit. Potpun. Prav.

Ja sam bila sada potpuna. Moja magija je u potpunosti bila vraćena, a to sam osećala u svakoj koski, u svakoj kapi krvi, u najmanjem atomu mog bića. Upravo sam vratila svoju skrivenu magiju i nisam mogla opisati koliko sam se samo osećala moćno. Ako sam pre ovoga bila veštica i imala kakvu takvu magiju, nisam znala šta sam sada bila dok je ono što sam zapravo bila kolalo mojim telom. Moćno, tako moćno. Mislim da nisam više bila samo veštica.

Pažnju su mi skrenule dve zaigrane životinje. Mačke. Čudno, zar ne? Jedna je bila snežno bele boje, a druga ponoćno crne. Podsetile su me na priču koju mi je Chris pričala dok još ni sama nisam mogla govoriti. Yin i Yang. Dva elementa. Dve teorije. Dva života. Kada god bih pitala Chris o nekom problemu s kojim bi se suočila, ona bi me podsetila na ovo. O teoriji kako u svakom dobru ima zlo i kako u svakom zlu postoji dobro. Sumnja u Leva mi je počela pržiti misli, a oči su mi poput magneta pratile dve zaigrane mačke. Odjednom su obe u isti čas podigle pogled, zagledavši se pravo u mene. Gledala sam ih, a one mene, a zatim su samo nestale. Pogledom sam pretraživala gde su nestale, ali u mislima mi je zapravo bio samo Lev.

Da li je Lev bio dobar, ali ga je njegova porodica vukla prema crnini ili je jednostavno bio previše sličan svom dedi tako da nije bilo povratka?

Odjednom sam začula kucanje na vratima. Duboko sam uzdahnula, okrenula se i usput se pogledala u ogledalo. Zastala sam, jer ono šta sam videla ostavilo me je u čudu. Kao da to više nisam bila ja, a opet jesam. Oči kao da su imale dodatni sjaj. Zurila sam sama u sebe, ali kucanje na vratima se ponovilo, pa sam na brzini zagladila kosu, podigla narukvicu s poda i zakačila je na ruku, a knjigu sam još malo gurnula ispod kreveta da se ne vidi.

Jedan, dva, tri...

Prišla sam i otvorila vrata.

„Lev“, izustila sam njegovo ime.

Bio je naslonjen na vratima sa svojim poznatim izrazom na licu. Pomalo zavodljivim, pomalo opasnim. Ying i yang. Osetila sam leptiriće u stomaku, samo što ovoga puta nije bila dobra vrsta. Već ona koju samo želiš da oteraš što je dalje moguće.

„Coco, tvoj izraz lica mi govori da ovo nije bio poziv kojem ću se radovati.“

„Nažalost, ne. Uđi“, rekla sam, sklonivši se s vrata i puštajući ga unutra. Samo sam se nadala da ništa neće primetiti na meni. Ovo sam još neko vreme htela zadržati za sebe. „Lev, moramo da popričamo o nečemu.“

Lice mu se uozbiljilo, poprimivši ledeni izraz. Delovao je kao da sam uzela nož i zabila mu u grudi. I u tom momentu sam znala. Znala sam da je nešto bilo mutno s njim. Sad sam postala još odlučnija da nikome ne otkrijem da sam pronašla svoju magiju.

„Lev, želim neke odgovore. Sada.“

Seo je na ivicu kreveta, ne skidajući pogled s mene. Kao da bih ga svaki momenat mogla da napadnem. Razmišljala sam što da mu kažem. Da li sve da pomenem o njegovom dedi, o sumnjama koje su se polako kao crv uvlačile u mene.