WIP

Chapter nineteen : ONE WAY CALL

Moj ulazak u pilotsku kabinu svi su popratili u tišini i s nekim saosećajnim pogledom. Čak je i Georg imao takav pogled, šta me je iznenadilo. Počela sam se polako pitati ko je on stvarno bio, ali slušalica koja je stajala sa strane kokpita me je vratila u stvarnost i razlog zbog čega sam uopšte i krenula ovamo. James je imao zabrinuti izraz na licu pre nego sam svrnula pogled na pilota. Pilot mi je klimnuo glavom i izašao, ostavljajući me samu. Progutala sam knedlu u grlu i zatim podigla slušalicu. Tišina s druge strane mi se nije činila normalnom, tačno sam znala kako baka nestrpljivo čeka.

„Halo…“ javila sam se pomalo nestabilnim glasom.

„Coco, mislila sam da se nećeš javiti“, baka je odgovorila. Samouvereni ton njezinog glasa u meni je budio toliko različitih osećanja. Divljenje ili bes, uvek jedno mora da prevlada drugo.

„Da je bilo do mene, verovatno ne bih ni prišla slušalici, ali ovde nisam imala drugog izbora“, slagala sam joj praveći se da sam ravnodušna. Javila bih se bez obzira da li me neko prisilio ili ne, stvarno me zanimalo šta ima da kaže.

„Poverovaću ti ovog puta, ali ima nešto o čemu želim da pričam s tobom. To je veoma osetljiva tema i nažalost, moram da iznesem to mada ne želim. Iz tog razloga si ostavljena sama u kabini, ovo je vrlo poverljiva informacija…“ zastala je po prvi put i borila se za vazduh ili šta god već. Mora da je opako to šta mi namerava reći jer je zvučala kao da nema snage ni volje da to izgovori. Tišina i njeno teško disanje u slušalici mi je zvučalo mračno, nagoveštajući još tajni. Uzdahnula je jako i jedva nastavila: „Prošle godine, otprilike u isto ovo vreme, bila sam na svojoj posljednjoj misiji u kineskom gradu zvanom Wuhan. To je jedan od najvećih kineskih gradova i glavni je grad pokrajine Hubei.“

„To znam, nisam neuka i ti to znaš“, rekla sam iživcirano kao da sam na času geografije. Da sam išla u normalnu školu a ne na privatne časove, možda bih i više volela školu. Ali bez obzira na sve, sve sam položila s odličnim uspehom. To se od mene očekivalo, tako da, znala sam gde je Wuhan.

„Prekidaš me, nemamo puno vremena“, prosiktala je naglo. I evo je, moja prava baka. Pitala sam se gde je nestala njena prava ličnost. Kako je bila počela priču, nervozno i ljudski, pomislila sam da mi nešto nevalja s ušima.

„Dobro, nastavi“, rekla sam pomirljivo.

„Grad je poznat po brojnim spomenicima, ali kao šta možeš da pretpostaviš, tamo nisam bila poslata radi razgledanja, poslata sam kako bih provalila unutar jednog od mnogobrojnih spomenika. Sada me pažljivo slušaj, Coco. Nije vreme za igru niti tinejdžersko protestvovanje“, rekla je pooštrivši glas.

„Slušam“, rekla sam i klimnula kao da me baka može da vidi. I moja unutrašnja princeza je klimala potvrdno, mada ipak pomalo skeptnično. Nisam je krivila.

„Ime spomenika je bilo Huang He Lou ili kod nas poznat pod nazivom Toranj žute dizalice. Trebala sam da uzmem nešto…“

„Nešto?“ prekinula sam je.

„Sve u svoje vreme, Coco.“

„Dobro, nastavi“, potaknula sam je.

„U vreme kada sam ja bila tamo, Crna Kobra je došla po mene u školu, morala sam da prekinem misiju pod hitno i vratim se. Škola je trebala biti ispod radara magije, ali su je nekako pronašli.“

„Crna Kobra?“ upitala sam, pomalo se plašivši odgovora. Nikada nisam bila ljubitelj zmija uopšte. A i ovo ispod radara magije, pitala bih i za to, ali me ne trebaju više iznenađivati reči ili ljudi koji su sada očito bili sastavni dio moga života.

„To je grupa odmetnutih veštaca i veštica, osnovane negde u osamdesetima. Vođa bande je bio meni veoma blizak prijatelj i blisko smo sarađivali u nekim misijama. Ali, prijateljsto je prekinuto kada je zahtevao da mu obećam svoju kćerku. Ona je bila naravno premlada za njega, no on je rekao da će čekati kada stasa. Nisam se složila sa tim, okretali su se često crnoj magiji i njihovi prsteni su počeli tamniti.“