Gangster

50. Dnevnik

Mrak je polako počeo da pada pa su momci odlučili da krenu kući.

-Zašto ne ostanete na večeri?-upitala sam durivši se.

-Zato što je na današnjem meniju brza hrana. - Hobi je podigao palčeve uvis.

-Naručujemo picu? - Kookijeve oči su se uzbuđeno raširile.

-Naručuj šta god. Ja večeras ne kuvam. - Jin je ustao sa fotelje a potom i svi za njim.

-I dalje ne vidim razlog zašto me ostavljate samu u vili. Zar se ne plašite da će mi se nešto desiti? - napućila sam usne, pokušavajući da delujem nadureno.

-Ne. - Suga me je belo pogledao, zadobivši kikot ostalih.

-El, pola devet je. Jimin ti se vraća još malo. - RM mi je stavio ruku na rame dok smo krenuli da izlazimo iz dnevne sobe.

-Nemoj se na njega izvlačiti.-prekorila sam ga.

-Oraspoloži se El. Ništa ti neće biti.-Kookie me je potapšao po ramenu, nateravši me da se zateturam unapred.

-Lakše malo. - protrljala sam bolno rame.

Iskreno, moj mali Kookie više nije bio mali....
Sada je mišićavo prase.

Izašli smo uz vile. Nisam bila dovoljno raspoložena da bih ispratila momke do automobila, te sam se naslonila na okvir vrata.

-Vidimo se.-mahnula sam.

Jin je frknuo, shvativši da ih neću ispratiti, te je samo klimnuo glavom i otišao do auta. Suga je uradio isto, samo bez frktanja jer mu je bilo svejedno.

Kookie me je, pak, zagrlio. Kao i Hobi i RM. Potom su se svi odvezli u ogromnom sivom džipu.

Pitam se odakle im sva ta vozila...

I za sekund, opet sam bila sama. Pa, pored Dolores koja je bila negde u vili. I Jimonovih ljudi. Ali oni se ne računaju. Njih se plašim.

Ušla sam u vilu zatvorivši vrata za sobom. Polako sam hodnikom krenula do dnevne sobe a onda se predomislila.

Jurnula sam stepenicama do Jiminove sobe, usput se saplićući uz silne stepenike.

         Taehyung P.O.V.

-Sve je spremno, gospodine.

Nasmešio sam se.-Odlično.

Iz tamne prostorije izašao sam u crnom sakou, skoro do zemlje.

Sako se lelujao na vetru dok sam hodao po betonskoj pisti za poletanje, uputivši se ka belom avionu u kome su me čekali ubice plaćenici.

Popevši se metalnim stepenicama, ušao sam u avion i počeo da se probijam uskim hodnikom između redova sedišta.

Unutrašnjost aviona bila je skupocena. U neku ruku moderna. Ništa što se ne može oprati krvlju.

Rukama sam pomerio tamno plave zavese i u sledećem trenutku se našao u prvoj klasi aviona.

Sudeći da u prošlom delu aviona nije bilo ni jednog putnika, let bi trebao biti ugodan.

Unutrašnjost prve klase zaudarala je na alkohol, kao i na jak muški parfem.

A ono što mi je podiglo svaki nerv je to što su ubice-plaćenici koje sam unajmio, bili potpuno ošamućeni zbog alkohola.

-Gospodine Kim.Uskoro polećemo. - jedan od plaćenika je rekao, zablesnuvši me svojim opakim osmehom.

-Odlično. - ponovio sam, zauzevši mesto pored prozora, dalje od ostalih.

-Želite li nešto za popiti?-nasmejani tip mi se približio.