Gangster

24.Dani prolaze...

-El..... Probudi se.... - šapat me je pokušavao istrgnuti iz sna.

Polako sam otvorila oči i uspravila se u sedeći položaj.

Sudeći po suncu koje se probijalo kroz zavese, svanulo je. I to odavno.

Podigla sam pogled i ugledala Kookija koji sedi pored mene.

Oči su mi se raširile i bacila sam mu se u zagrljaj.

Oberučke me je obgrlio i privukao sebi u naručje.

-Kookie... - promrmljala sam.

-Znam... Izvini što se nismo javljali... - pomazio me je po kosi.

Uspravila sam se i zgrabila ga za ramena,gledajući ga u oči.

-Jimin? Šta je sa njim?-očajnički sam upitala.

Kookie je napravio tužnu facu i odmahnuo glavom.

-Ne znam. Momci su otišli do njega a od tada mi se nisu javljali. - iskreno je rekao.

Upitno sam ga pogledala.
-Razdvajali ste se?

Klimnuo je glavom. - Da.

-Zašto?

-Nije bilo pametno ostaviti te ovde samu. Tako da su mi ostali naredili da se vratim kod tebe i ostanem dok se oni ne vrate. - objasnio je.

-Sa Jiminom, zar ne?-pogledala sam ga.

Spustio je pogled.-Ili bez njega. Kažem ti, ne znam šta je sa njim. Možda... - krenuo je da kaže ali sam ga prekinula.

-Ne! To nije moguće. Jimin...Jimin je živ. Srce mu još kuca. Osećam to. - rekla sam dok su mi suze navirale.

Ustala sam sa kreveta a i Jungkook samnom.

-El, Jimin je ljudsko biće a ne neki vanzemaljac otporan na metke. - uveravao me je on.

Energično sam odmahnula glavom. - Nije me briga! On je živ! Mora da bude! Osećam to!

Jungkook me je iznervirano pogledao. - Kako možeš da budeš tako sigurna?!

-Zato što mogu! - prodrala sam se.

-U redu, budi. - rekao je hvatajući me za ramena.-A do tada ćeš da provedeš vreme samnom.

Pogledala sam ga. - A šta tačno podrazumevaš pod tim.

Zlobno mi se nasmešio.
-Koliko se ja sećam, tvoj trening nije gotov zar ne?

Nasmejala sam se.-Upravo tako. Ostalo mi je još samo tebe da savladam.

Podigao je obrvu.- O, jel tako?

Prišao mi je i uhvatio me za struk. Podigao me je i sa lakoćom me prebacio preko ramena.

-Hej! Šta to radiš? - bunila sam se.

Kookie je izašao iz sobe i uputio se ka trpezariji.
-Ako ćemo već da treniramo, treba nam hrana pre toga.

Osetila sam kako mi se stomak složio.
-Slažem se.

                           ***
-I onda je Jinu sve palo na pod! - uzviknuo je Kookie.

Zacenili smo se od smeha.

Uhvatila sam se za stomak jer me je od tolikog smeha počeo boleti.

-Uh... Ovo je bilo dobro. - rekao je Kookie potapšavši se po stomaku.

-Hrana ili prisećanje starih dogodovština? - upitala sam.

-Oba... Lepo je videti te nasmejanu. - priznao je.

Široko sam se nasmešila a njegovo lice se ozarilo.

Ustao je sa stolice i uhvatio me za ruku.

Povukao me je iz trpezarije i uputili smo se ka sali za treniranje.

Kada smo ušli u salu, brzo sam se razgibala a onda otišla do raznih spravica za vežbanje.

Kookie me je pratio u stopu.

-Mislim da je još samo ostalo da ti nabijemo kondiciju trčanjem. I da me nekako poraziš u borbi... - zaključio je Kookie i uključio dve trake za trčanje.

Počeli smo lagano da trčimo jedno pored drugog. U početku mi je dobro išlo, ali kada je Kookie počeo da povećava brzinu, počela sam da gubim dah.

Posle nekog vremena, isključio je trake za trčanje a ja sam se stropoštala na pod, dahćući.

-Vidiš? - rekao je i seo pored mene.

Pogledala sam ga i klimnula glavom... -N-nemam... Kondicije.... Uh...

Nasmejao se. - Ali si izdržljiva i imaš taktiku. A to je prednost.

Klimnula sam glavom, pokušavajući da dođem do daha.

Posle kratkog odmora, bilo je vreme za borbu.

Ne mogu da kažem da se nisam brinula, jer jesam.

Kookie je bio mlađi i spretniji od ostalih, a Jimin ga je najbolje istrenirao.

Stala sam naspram Kookija,spremna.

U sledećem trenutku, nasrnuo je na mene.

Izbegavala sam njegove napade ali ubrzo se našla na zemlji.

-Jooj... - zakukala sam pridižući se na noge.

-Hm... Mislim da će ti trebati mnogo više od toga da me poraziš, El. - primetio je Kookie, prekrštajući ruke na prsima.

                        ***
Očekivala sam da će se moje srce i strepnja za Jimina barem malo umiriti, ali nisam bila u pravu.

Svakim danom sam se nadala, živela za trenutak kada će se Jimin vratiti i kada ću mu uleteti u zagrljaj.

A dani su prolazili.

Nizali se, jedan za drugim.

Brojala sam ih,nije da nisam.

Htela sam da time testiram sebe i vidim koliko mogu da izdržim bez njega, znate na koga mislim.

Ispostavilo se da je prošlo sedam dana od Kookijevog povratka i devet od kada sam se poslednji put čula sa Jiminom.

Za to vreme sam trenirala.

Ispostavilo se da mi to odvlači misli sa Jimina, tako da sam dane provodila trenirajući sa Kookijem u sali.

On me je mnogo čemu naučio, a danas je došao taj dan, poslednji dan treninga.

Kucnuo je čas da porazim Kookija u borbi prsa u prsa, a za to, sam bila i više nego spremna.

Laganim koracima krenula sam prema njemu, odmeravajući njegove oči.

Čak i kada je i on krenuo da mi se približava, nisam prekinula kontakt očima.
Nisam promenila disanje.

Ostala sam smirena, čekajući na njegov, uobičajeno brzi, napad.

A to se ubrzo i desilo.

Kookie je brzinom svetlosti nasrnuo na mene razmahavši se pesnicama.

Brzo sam odreagovala i izbegavala njegove napade, a onda ga i sama napala.

Iskoristila sam sve. Tehnike koje su me i momci i on naučili.

U sledećem trenutku, Kookie je tresnuo od pod, bolno huknuvši.

Osmeh mi je preleteo preko lica i povukla sam ga za ruku i pomogla mu da ustane.

Otresao je svoju odeću a onda me ozbiljno pogledao.

-Spremna si. - ponosno je rekao.

Samo sam nemo klimnula glavom i pobednički se nasmešila.

Ostali smo u tišini nekoliko sekundi, a onda je Kookie počeo da skače u mestu i vrišti.

Pridružila sam mu se u slavlju.