Gangster

62. Nervoza

Eleonora P.O.V.

Nervoza u meni se skupljala sve više i više terajući me na cupkanje nogu i grickanje zanoktica. Čak mi ni to nije bilo dovoljno kako bih smirila živce već sam poput malog deteta kome je dosadno na porodičnom putovanju počela da brojim zgrade pored kojih smo prošli.

Jiminovo ćutanje me je plašilo. Ono je bilo uzrok moje nervoze. Razlog za to je bila njegova nepredvidljivost. Nisam znala šta će sledeće da uradi. Ali sam zato bila svesna da je u stanju da uradi apsolutno sve što mu padne na pamet.

Bojažljivo, skrenula sam pogled na retrovizor.

Iznenadilo me je što njegove oči nisu besno sevale već su bile fokusirane na put.

Nećkajući se, krenula sam da progovorim ali je u tom trenutku Jimin zgrabio svoj telefon i prislonio ga uz uvo i pre nego što je stigao da zazvoni, presekavši me.

-Halo?-rekao je, polu-smirenim glasom.

Tonalitet mu je i dalje bio prokleto hladan ali budući da su mi se noge upravo odsekle, nisam se žalila.

Odlučila sam da nastavim svoje nemo zurenje u prozor i brojenje zgrada.

Jimin P.O.V.

-Halo?-javio sam se, ne prestano zureći u put ispred sebe.

-JIMINE!-Jungkookovi i Namjoonovi glasovi su mi zazvečali u uvo.

-Šta je?-upitao sam iako trenutno nisam želeo da čujem ni za jednu komplikaciju ili problem.

-TAEHYUNG! ELEANORA! JESI LI JE NAŠAO?-Jungkookov glas je nadjačao Namjoonov kada se verovatno dočepao telefona.

-Da. Sa mnom je.-smireno sam rekao.

-Sa tobom je? Joj dobro je...sa njim je.-u Jungkookovom glasu se čulo znatno olakšanje.

-Da. Poslaću ti adresu. Prosledi je ostalima. Klijent za večeras čeka.-kratko sam rekao a potom prekinuo vezu.

Brzo sam otkucao adresu i poslao je Jungkooku, a potom spustio telefon na suvozačevo sedište i uzdahnuo, ponovo se kompletno usredsredivši na put i na svoje misli.

Jungkook i Eleanora su zaista kao brat i sestra. Namjoon je bio u pravu kada je rekao da su kao dvojajčani blizanci.

Njihova bliskost me je u početku plašila jer sam se tripovao da Jungkookova ljubav prema Eleanori nije baš bratska.

Drago mi je što nisam ispao slep, barem na tom polju.

Ponovo sam uzdahnuo i zahvalio se u sedište.

Pogledao sam u retrovizor i video je kako sedi prekrštenih nogu, naslonjena na prozor.

Vratio sam oči nazad na put.

Pitam se da li sam u pravu kada mislim da je najsigurnija dok je uz mene. Možda grešim ali dok je vidim i osećam njeno prisustvo, čujem njen glas i vidim njene oči, spokojan sam.

A opet, zašto me uvek izvede iz takta kada pokuša da pobegne od mene?

Ili možda voli kada muškarac juri za njom?

Tiho sam se zakikotao, osećajući da su njene oči uprte u moje u retrovizoru.

Eleanora P.O.V.

Pomno sam slušala Jiminov razgovor sa, pretpostavila sam, Jungkookom.

Čim se razgovor završio a on bacio telefon na suvozačevo sedište, brzo sam vratila pogled na prozor.

Posle nekoliko trenutaka, čuo se tihi kikot.

Munjevitom brzinom, moje oči su se našle na Jiminovim u retrovizoru.

To je to. Progovoriću. Probiću led.
Nek ide život.

-Znam da si ljut ali...-polako sam počela.

-KAKO SI MOGLA DA POKUŠAŠ DA POBEGNEŠ?! ZAR SI TOLIKO SEBIČNA?- Jimin me presekao svojim iznenadnim izlivom besa.

-JA?!-pridružila sam mu se. -TI SI TAJ KOJI MISLI SAMO NA SEBE!

Jimin je uvređeno udahnuo.-JA?! TO ŠTO ŽELIM DA TE ZAŠTITIM JE SEBIČNOST?! -zaurlao je.

-TO ŠTO ME ZAKLJUČAVAŠ KAD GOD TI SE ĆEFNE I ODREĐUJEŠ NAČIN NA KOJI ĆU ŽIVETI JESTE SEBIČNOST!- vrištala sam na njega.

-KAKO DRUGAČIJE DA TE UBEDIM DA OSTANEŠ UNUTRA? AJDE, MOLIM TE LJUBAVI, DA ČUJEM!

-PA NA PRIMER,-počela sam-MOŽEŠ DA KORISTIŠ REČI! KAO ŠTO SU NA PRIMER:HEJ SLUŠAJ AJDE OSTANI UNUTRA IDEM DA ROKNEM KOKNEM NEKOGA PA DA I TI NE ZAVRŠIŠ KAO TAJ NEKO DEDER OSTANI UNUTRA!-izgubila sam kontrolu, vrišteći na Jimina.-ILI MOŽDA LEPO KAŽEŠ: SMETAŠ DUŠO, IZVINI AL SMETAŠ!

-A ti bi poslušala jel?-Jimin se tresao, ključajući od besa.

-Bih.-klimnula sam, streljajući ga pogledom.

-E NE BI! POČELA BI DA HISTERIŠEŠ! JER NE MOŽEŠ DA SHVATIŠ DA TE VOLIM!-Jiminov glas je pukao na zadnjoj reči.

Frknula sam.-Manipulisanje, kidnapovanje, agresivno ponašanje, posesivnost i opsesija nisu načini da nekome dokažeš svoju ljubav.

Jimin je zarežao ali ostao tih, znatno dodavši gas.

-Ne možeš da me kontrolišeš.-tiho sam rekla.

-E, pa, ne možeš ni ti mene.-brecnuo se.-Želim da te imam uvek tu, uz sebe. To nije kontrolisanje. To je ljubav.

Napućila sam usne, prekrštajući ruke na grudima.

-Ne možeš da očekuješ od mene da ne budem opsednut tobom kad jesam. Ludo te volim. I nikada neću prestati.-nastavio je, dok sam ga pomno slušala.

-Zbog toga a i zbog posla kojim se bavim sam dodatno zaštitnički nastrojen prema tebi.

Prevrnula sam očima.-E pa, ukoliko se ne promeniš, nećeš imati prema kome da budeš zaštitnički nastrojen.

Jiminove oči su planule.-Da li zaista misliš da možeš da mi pobegneš?

-Da. I hoću. Samo čekaj i videćeš.-rekla sam, zlobno se smešeći.

Auto je naglo skrenuo u levo. Umesto zgrada, jedino što sam uspela da vidim kroz prozor bili su visoki tamni zidovi.

O ne...

Jimin je parkirao auto na samom kraju mračnog ćorsokaka, slično onom u kome me je saterao.

U sledećem trenutku, izašao je iz auta i zalupio vrata za sobom.

Blagi talas panike mi je prošao telom.

Neće valjda da me ostavi zaključanu u automobilu na kraju mračne uličice gde se ko zna kakvi šljamovi i pijanice nalaze?

Ali opet, još gora varijanta je ako dospe na zadnje sedište.....

Misli su mi podivljale kada su se vrata zadnjeg sedišta otvorila.

-Da vidimo, kako ćeš uspeti da mi pobegneš...-Jiminov nežni ton glasa mi je poslao ježeve niz kičmu, dok sam uplašeno posmatrala kako se osmeh sve više širi njegovim punim usnama.