Gangster

52.Njegov ponos

Jiminove reči su odzvanjale u mojoj glavi dok sam pokušavala da dešifrujem šta je upravo rekao.

-M-molim? - promucala sam, svesna toga da mi glas drhti.

Jimin je uzdahnuo i polako ponovio. - Taehyung je na putu ovamo.

Drhtaj mi je prošao telom, zaustavljajući se na mojim rukama.

Jimin je primetio drhtanje mojih ruku, i uzeo moje ruke u svoje, brižno me posmatrajući.

-On je na putu ovamo? Misliš da dolazi iz Koreje? - pogledala sam u Jimina uplašeno.

-Da. - klimnuo je glavom.

Novi drhtaj je prošao kroz moje telo.-Kako znaš?

-Taehyung nije jedini koji nekog posmatra.-Jiminove usne su se iskrivile u osmeh.

-Pratio si ga? - upitala sam.

-Svaki njegov pokret. Namjoon je poprilično dobar u tehnologiji, tako da nije bilo teško saznati gde se Taehyung nalazi. A sudeći po najnovijim informacijama, uzeo je avion za Ameriku.-Jimin mi je pustio ruke i ustao sa kreveta.

Počeo je da se šeta po sobi gore-dole, sa rukama iza leđa.

-Zašto ide ovamo? - prekrstila sam ruke na grudima.

-Da bi me sklonio sa puta do njegove slave i bogatstva.

Šokirano sam ga pogledala.
-Misliš ubio?

Jimin se nasmejao.-Ma hajde El... Ja sam gangster. Kao i on. Ubijanje međusobno nije neka posebna stvar.

-Ali Jimine, šta ako te ubije?-upitala sam ustajući sa kreveta.

-Pa? - Jimin me je pogledao kao da sam postavila glupo pitanje.-Neka me ubije.

-Molim?! Dozvolićeš da dođe do toga? - stala sam ispred njega sa rukama na kukovima.

-Pa, neću mu doći na kolenima i čekati da me upuca. Ali ako bude uspeo da me ubije tokom pucnjave, šta ću. - slegnuo je ramenima.

-JIMINE! - viknula sam, zgrabivši ga za ramena.

Glasno se nasmejao, obuhvatajući mi struk rukama.

-Šalim se, ljubavi. - zakikotao se.

-Presmešno. - prevrnula sam očima.

Jimin je provukao prste kroz moju kosu,igrajući se sa pramenovima.-Hteo sam da vidim tvoju reakciju.

-Jesi li zadovoljan? - upitala sam pomalo mrzovoljno.

-Da. - pomazio mi je obraz.

Napućila sam usne, dureći se.-Super.

Još jedan kikot je ispunio sobu, dok sam čekala da se Jimin uozbilji. Kada jeste, skeptično sam ga pogledala.
-Tvoj najveći neprijatelj dolazi ovde da te iskasapi a ti se smeješ. Ne razumem te.

-Naravno da me ne razumeš. To je zato što nisi ja. A ja se nikog ne plašim. Osim tebe ponekad...-Jimin se šire nakezio.

-Interesantno. - sela sam nazad na krevet.

-Zaista jeste. - seo je pored mene, uzevši moje ruke u svoje.-Ljubavi...-spustio je svoj pogled na moje oči.

-Da, Jimine? - uzvratila sam pogledom, napravivši kontakt očima.

-Taehyung i njegovi ljudi neće imati priliku ni da kroče blizu vile. To ti garantujem. On bi trebalo da stigne prekosutra, jer će u međuvremenu pokuputi još ljudi. A ja ću se postarati da bude mrtav u trenutku kada bude izašao iz aviona. - govorio je polako i smireno, ne prekidajući kontakt očima.

-A kako to tačno planiraš da izvedeš? - upitala sam nervozno.

-Ne znam još. Sutra će se održati sastanak u mojoj kancelariji. Na kome ne smeš da prisustvuješ.-upozorio me je.

-Zašto ne? - upitala sam razočarano.

-Zato što ja tako kažem.-Jiminov glas je postao oštriji.

-Kako god.-napućila sam usne. - A šta je sa tvojim tatom? Zašto ga ne pitaš za pomoć. Pojačanje?

Jimin je energično odmahnuo glavom.-Ne. Njega ne mešam u ovo.

Uzdahula sam.-Zašto? Otac ti je. Mora da je bio u goroj situaciji nego ti.

Na te reči, Jimin je skočio kao oparen pustivši mi ruke.
Stao je ispred mene sa iznerviranim izrazom lica.

-Ja nisam ni u kakvoj situaciji! - povisio je ton.

Ustala sam i stala ispred njega, stavljajući ruke na kukove.-Jesi.

-Nisam! - ponovo je viknuo.

-Jimine, Taehyung verovatno neće doći sam. Kao što si i rekao, pokupiće još ljudi. Oni vas mogu pobediti u borbi prsa u prsa. - pokušala sam da objasnim.

-On mene da pobedi?! Ne! Njegovi ljudi mi ne mogu ništa! Njegovi paćenici nisu ništa u poređenju sa mojim ljudima! - Jimin se razvikao, mašući rukama.

-Da ali, šta ako se ti i Taehyung budete borili bez vaših ljudi. Šta onda? Šta ako te ubije? - upitala sam, posmatrajući ga dok se sve više nervirao.

-Ako se budemo borili prsa u prsa,ja pobeđujem. Spretniji sam a i bolje istreniran. - rekao je on pun sebe.

-O stvarno? Znaš da je on trenirao manje ili? - podigla sam obrvu.

-Ne... - priznao je Jimin.-Ali sasvim sigurno znam da on nema nikakve šanse protiv mene.

Prevrnula sam očima. On i njegov ponos...

-Nemoj biti tako siguran u to...-zagledala sam se u svoje nokte na rukama.

Jimin me je pogledao u neverici. - Na čijoj si ti strani?!

-Ni na jednoj. - slegnula sam ramenima.

-Nisi na mojoj? - približio mi se.

-Ne. - skeptično sam ga pogledala.-Ti i taj Taehyung možete sve lepo da sredite. Rečima. Verujem u to.

Jimin je frknuo, podozrivo me gledajući.-Nemaš ti pojma...-prošao je rukom kroz kosu, uzdahnuvši.
Zevnuo je, protegnuvši ruke.

-Jimine, treba ti odmor. I san. Idi da spavaš. - rekla sam.

-Nećeš mi ti određivati kad ću da idem da spavam!-namrštio se.

-E baš hoću! - krenula sam da ga guram iz sobe.

-Nećeš! - uhvatio se za okvir vrata.

Uzdahnuvši, prestala sam da ga guram i prekrstila ruke na grudima. - E pa ja hoću da spavam. Tako da izlazi napolje.

Jimin me je zgrabio za struk i povukao me ka sebi. Udarila sam o njegova prsa, izbivši malu količinu vazduha iz pluća.

-E pa ja... - stegao mi je struk rukama.-Nigde ne idem.

-Da ideš... - pokušala sam da se izmigoljim iz njegovog stiska.

-Ne. Ne dok ne kažeš da si na mojoj strani. - pobunio se on.

-Pa ako si toliko glup da ne možeš da shvatiš na čijoj sam strani... - promrmljala sam.

-Molim?! - Jimin me je u trenutku pribio uza zid.

Spojio nam je tela,gledajući me besno. - Ja glup?

-Da. - nasmešila sam se nevino.

Nekoliko trenutaka me je besno gledao, bez reči.

-Dobro. - brzo je rekao, pustivši me. Odmakao se od mene a potom izašao iz sobe, zalupivši vrata za sobom.

Smeškajući se, ugasila sam svetlo i legla na krevet.

Pokrila sam se, i dalje se kezeći.

-Kako je sladak... - uzdahnuvši sam polako počela da tonem u san.