Gangster

2.Jimin?!

Budim se ali ne otvaram oči jer čekam da mi se priviknu na svetlost prostorije u kojoj se nalazim.

Trepćem i čkiljim a potom skroz otvaram oči.

Prostorija je svetla i prozračna sa belo-sivim nameštajem i velikim plazma televizorom koji je na zidu.

-Budna si. - iz razgledanja me trže melodičan glas. Okrećem glavu ugledavši Jimina kako sedi zavaljen u fotelji sa čašicom viskija u rukama. Vau. Zapamtila sam mu ime tako brzo.

Krenula sam da ustanem ali nisam mogla da se pomerim. U tom trenutku shvatam da sam vezana za stolicu.
Jimin je primetio da pokušavam da se iskobeljam. - Aha, to neće ići.-ustaje sa fotelje, prolazi pored mene i ležerno stavlja čašu na sto.

Okreće se prema meni, prilazi mi i čučne ispred mene.Nasmeši se blago a ja ga prostrelim pogledom.
-Mislim da zaslužujem objašnjenje. - kažem ljutito na šta on potvrdno klimne glavom.

-I te kako. - kaže on uz osmeh.

-E super. Ajde me prvo odveži pa da pričamo kao ljudi.-klimnula sam glavom ka zavezanim rukama.

-Meni je ovako lepo. - osmehnuo se i seo na pod ispred mene prekrštajući noge.

Kiselo sam se osmehnula.
-Ali meni nije.

-Znam.-uzdahnuo je.-Ali
ovako je bezbednije.

Nasmejala sam se.-Pa nećeš me valjda odmah prebiti?

-Nisam mislio na to.-rekao je ozbiljno, na šta sam ga začuđeno pogledala.

-Pa na šta onda?

-Na samo-kontrolu- nasmešio se, nateravši me da podignem obrvu.

-Kako to misliš?-upitala sam a on se nasmejao.

-Videćeš i sama.-rekao je Jimin i sada je na mene bio red da se nasmejem.

-Ja sam ozbiljan.-dodao je ozbiljnim tonom.

-I ja sam. Ajde odveži me inače ću postati nasilna. - rekla sam uz zlobni osmeh na šta je podigao obrvu.

-Mislim da nisi baš u poziciji da zahtevaš stvari.-rekao je namrštivši se.

-Jao vidi stvarno.... - pravim dramsku pauzu. - Ali, kad smo već kod toga, zašto si me kidnapovao?

-Bolje pitanje je zašto te tvoji brižni prijatelji nisu otpratili kući, nego su te ostavili da sama ideš po mrklom mraku?-upitao je uz hladan pogled.

-To te se ne tiče. - odbrusila sam  mu ljutito.

Jimin ustaje, približava mi se i stavlja ruke na naslon stolice za koju sam vezana,unoseći mi se u lice.

-I te kako me se tiče. Sve u vezi tebe me se tiče. - procedio je kroz zube.

-E pa mislim da si se malo prevario. - nasmejala sam mu se u facu.

Ups, pogrešan potez....

U sledećem trenutku Jimin iz džepa vadi mali nožić sa srebrnim detaljima i stavlja mi ga ispod grla.

-Da mi se više nikada nisi nasmejala u facu. Jel ti jasno?-zarežao je i približio nožić tako da ga osećam na koži.

Jedna stvar koja je kod mene drugačija nego kod ostalih devojaka je strah.
Ja se skoro ničega ne plašim, a što se tiče noževa, tu se moj kidnaper prevario, jer su mali džepni nožići i perorezi deo moje kolekcije.

-Daj da ga vidim!-ciknula sam,očima pokazujući na nožić ispod mog grla.

Jimin se namrštio u čudu.
-Šta bre da vidiš?