Moj ponor 🔚

Prolog

Visoka crna zgrada. Noć se odavno spustila nad gradom, sve je tiho. Tiha ulica kao i uvek noći koristi za odmor od svakodnevnih mukotrpnih svađa, vozila i još mnogo neprilika koje se svakodnevno odvijaju na ulicama.

Visoka zgrada, jasno daje do znanja da je veoma stara ali još uvek funkcionalna. Mogu je priuštiti svi oni koji rade i koji nemaju drugog izbora. Spolja topla i privlačna ali iznutra je sve suprotno od toga. Komšije se ne podnose, čak i ovoj staroj zgradi je nepodnošljivo slušati svu tu buku. Zidovi se naslušali da im fali još par tračeva ili svađa kako bi pokazali svoje pravo stanje.

Peti sprat, druga vrata levo. U spavaćoj sobi su ležali momak i devojka. Svi su videli njihovu ljubav. Koliko Katarina voli Bojana svi su znali. Da nikog osim njega ne vidi, svi su znali. U Bojanovu ljubav nisu baš bili najsigurniji ali verovali su da samo dobro skriva svoja osećanja.

Dan je na pomolu. Prvi znak novog jutra je tu, dok prepletenih tela Bojan i Katarina spavaju. Dugo u noć Katarina je dokazivala svoju ljubav Bojanu, koliko joj znači i koliko ga zapravo voli.

Sunčeva svetlost je prosipala svoje prve slabe zrake i opominjala Katarinu da je vreme za buđenje. Promeškoljila se par puta i otvorila svoje prelepe oči. Gledala je u svog dugogodišnjeg dečka i u mislima priželjkivala dan njihove veridbe. Poljubila ga je i iskrala se na prste kako ga ne bi probudila.

Svakog dana je ustajala ranije kako bi spremila doručak pre nego što krene na posao.

"Dobro jutro." Ljubila je Bojana dok je u hodu tražila odeću za posao.

"Dobro jutro, ljubavi." Nasmejano je privuče u svoj zagrljaj. Shvatila je da osim njegovog čvrstog zagrljaja više ništa nije potrebno.

"Spremila sam nam doručak."

"Volim te." Poljubio je u kosu i spustio ispod njega.

"Bojane, ne. Žurimo, hajde ustaj." Skočila je i otrčala na bezbednu razdaljinu.

"Ugh, dolazim." Ustao je i odšetao do kupatila. Spremio se za posao i krenuo ka trpezariji.

Nakon doručka, otišao je pravo na posao dok je Katarina skupljala sto. Pogledala je na sat i shvatila da prokleto kasni na posao.

Katarina je radila u kancelariji. Obožavala je posao i svakog dana je na isti odlazila sa ogromnim ushićenjem. Firma u kojoj je radila, bavila se izradom albuma. Obožavala je gledati sve te porodične slike a onda ih i sklapati u jedan divan porodičan album.

"Katarina, možeš li da dođeš?" Koleginica je pozvala dok je skidala kaput.

"Odmah."

Kao što je i pretpostavila, bila je to trač partija, iako baš i nije bila najbolja u tračevima jer je gledala svoj posao pridružila bi im se i povremeno klimala glavom kao znak da ih sluša.

"Moram da se vratim na posao." Posle desetak minuta je izgovorila bežeći od glupih tračeva. Bila je uverena da svi koji tračare samo skrivaju prljavštinu iz svog života.

"Ljubavi, izlazimo večeras."

"Važi, završavam uskoro. Čekaću te kući." Pošaljem Bojanu poruku pred kraj radnog vremena i nestrpljivo brojim poslednje minute.

Skupim kosu u visoki rep i nanesem minimalnu šminku na lice. Obučem haljinu crnu ispod kolena i crne štikle. Pokupim torbicu i sednem u dnevni boravak kako bih sačekala Bojana.

"Stigao sam."

"Ja sam spremna." Poljubim ga i utonem u njegov sigurni zagljaj.

"Svi nas čekaju, idem da se presvučem i idemo."

"Gde izlazimo?"

"Aleksa je izbarao neku kafanu, nije daleko."

"Važi." Muzika remeti tišinu dok gledam gradsku gužvu koja nikada ne prestaje.

"Zamišljena si."

"Nisam." Nasmejem se i obgrlim ga oko ruke kako mu ne bih smetala dok vozi.

Uhvati me za ruku i krenemo zajedno ka kafani. Unutra su naravno svi čekali nas. Nedostajalo mi je moje društvo. Nismo izlazili dve nedelje.

"Kako si draga?" Ana i Anja u isti glas izgovore što izazove smeh. Lela je u nekom svetu i njoj uopšte ne zameram.

"Odlično." Kratko odgovorim ali to i jeste istina. Osećam se odlično. Pogledam u Bojana i vidim razlog moje sreće, zar nije divan? Nasmejano priča sa drugim delom ekipe i tako opušten u crnim pocepanim farmerkama i beloj košulji izgleda prelepo.

"Torba ti je prelepa. Gde si kupila?" Ana me upita i naravno dežurni modni zavisnik u njoj je stupio na scenu.

"U Londonu, kada sam išla sa Bojanom."

"Stvarno? Trebala si i meni da kupiš." Zaljubljeno gleda u torbicu.

"Evo pokloniću ti je ukoliko ti se baš toliko sviđa."

"Stvarno? Stvarno bi to uradila?" Nasmejem se njenoj srećnoj faci ali ona je takva, luda za svakom torbom i drugim odevnim kombinacijama koje imaju svoj pečat.

"Da, ozbiljna sam."

"Volim te, volim te." Skoči na mene i još više me nasmeje jer je kao neko malo dete.

"Idemo na podijum." Lela se konačno priključi razgovoru i pitam se čemu ta zamišljenost.

"Da li si dobro?" Približim joj se dok hodamo ka podijumu.

"Jesam, samo ponovo sam popila ispalu." Lela je osoba u društvu koja je zaljubljive prirode. Srećom to stanje ne traje previše ali kada joj se "dopadne" neki lik, uhodi ga bar nedelju dana sve dok ne shvati da on nije za nju.

"Naručila sam našu omiljenu pesmu." Anja mi šapne i krene da igra na prvi takt.

Pogledam na sat i shvatim da je već pola tri. Ne mogu da verujem kako vreme brzo prolazi. Krenem ka Bojanu kako bih ga obavestila da sam umorna ali ugledam brinetu koja do sada nije bila za naš sto.

"Vidimo se." Izgovori kada se približim i ništa mi nije jasno. Sa kim je ona pričala?

Primetim da se Bojan uozbiljio ali svoju sumnju sklonim.

"Umorna sam." Poljubim ga u vrat i oslonim se na njegovo telo.

"Idemo onda. Samo moram do wca."

"Čekam te ovde." Vratim se na svoje mesto i popijem do kraja svoje piće. Pogledam po kafani ali nigde ne vidim onu brinetu. Kao da je nestala, možda je otišla.

"Idete?" Ana mi preokupira pažnju i shvatim da je polupijana kada je pogledam.

"Da, umorna sam."

"Čujemo se sutra." Pošalje mi poljubac u vazduh i ugledam i Bojana kako mi se približava.

_________________________________

Počinjemo😍