Moj ponor 🔚

XLIX poglavlje

Katarina P. O. V.

"Da li možeš da dođeš po mene za 15 minuta? Kod Branke sam." Pošaljem Vidaku poruku i pokušam na Brankina vrata ali se ne odaziva. Sigurno još uvek spava.

"Branka, zakasnićeš na posao." Probudim je posle 5 minuta. Oči su joj otečene i crvene.

"Ustaću odmah." Govori mi na ivici glasa.

"Ja moram da idem. Moram da ostavim Nikolinu i da se spremim za posao. Zovi me ako ti je potreban razgovor. Izlazimo sa Majom sutra. To znaš?"

"Ovaj da. Znam. Javila mi je."

"Super. Vidimo se." Poljubim je i izađem.

Pogledam u telefon ali Vidak mi još uvek nije odgovorio. Vratim se kod Nikoline i nastavim da je ljubim. Njen osmeh dok pričam sa njom mi je sve.

"Stigao sam." Pročitam poruku i dohvatim torbu.

"Mi idemo." Obavestim Branku i spustim se ispred zgrade.

"Malena. Nismo se dugo videli." Vidak poljubi Nikolinu i otvori mi vrata kako bih ušla.

"Gde idemo?" Upita me kada se odaljimo od Brankine zgrade.

"Kući, kasnije ću otići i na posao ali dovoljno je samo da me odbaciš do stana."

"Odbaciću te i to posla, taman ćemo malena i ja malo da pričamo dok se ti spremiš."

"Kako god želiš." Odgovorim mu dok ljuljam Nikolinu kako bi se uspavala.

"Daj je meni, ti se slobodno spremaj." Vidak mi govori dok ulazimo u stan.

"Evo. Požuriću."

"Važi." Ostavim ga sa Nikolinom dok žurim ka kupatilu kako bih se na brzinu istuširala.

Razmišljam o Vuku i njegovom dolasku. Nadala sam se mogu reći i povremeno isčekivala njegov dolazak ali sada kada je tu nešto se promenilo. Strah koji osećam od kada sam saznala da je Bojan tu je stalno prisutan. Verovatno preterujem i previše razmišljam o tome ali kada smo raskinuli shvatila sam da ga zapravo ne poznajem. Postao je neko nepoznat.

Izađem iz kupatila i odmah uđem u sobu. Dohvatim haljinicu u boji kajsije i odlučim da ću danas nju obući.

Sredim kosu, malo šminke i spremna sam.

"Možemo da idemo?" Prekinem Vidaka u razgovoru sa mojom majkom.

"Može, vidimo se princezo." Poljubi Nikolinu i doda mi je.

"Srce moje." Pomirišem je još jednom i predam je mami.

"Nadam se da ću se danas vratiti ranije sa posla."

"Mi smo dobro, nemoj da brineš za nas." Mama mi kaže iako se najradije ne bih odvajala od njih.

"Idemo, zakasnićeš." Vidak me opomene pa krenem za njim.

Pozdravim Mariju koja mi samo klimne glavom u znak pozdrava.

Otvorim vrata kancelarije i nastavim da stojim u mestu kada ugledam Vuka za mojim radnim stolom kako nešto radi na laptopu. Zamišljen je dok uporno nastavlja da piše.

"Uđi. Zaključaj vrata." Dubokim glasom mi naredi.

"Šta Vi radite ovde?" Upitam kada ispunim naredbu.

"Završavam obaveze. I upravo sam završio." Ostavi laptop sa strane i tek tada me pogleda.

"Moja kancelarija više ne liči na moju kancelariju, dok Aleksa ne sredi i vrati je u svoje prvobitno stanje, mislio sam da delimo tvoju kancelariju. Naravno ako tebi ne predstavlja neki problem."

"Ne, naravno." Izgovorim iako u sebi već pravim listu na kojoj su sve stavke zbog čega sam protiv. Glavni razlog ujedno i prvi na listi jesam ja. Sebično ali ne mogu raditi u istoj kancelariji sa njim.

"Marija će doneti još jednu stolicu. Evo izvoli tvoju." Ustane i skloni njegov laptop sa strane dok se on smesti u stolicu za stranke.

"U redu." Sednem u svoju stolicu i odmah uključim laptop kako bih izbegla dalji razgovor.

"Gospodine, izvolite." Dečko iz obezbeđenja spusti Vuku stolicu odmah pored moje.

"Hvala, Ivane." Obrati mu se imenom i iznenadim se kako može znati svako ime u ovoj firmi.

Vuk zaobiđe sto i smesti se u stolicu, uzalud sam očekivala da će se pomeriti bar koji centimetar.

Uključi laptop i nastavi sa radom. Pratim njegov postupak i sama nastavim sa ispunjavanjem dnevnih zadataka.

"Da li možeš da naručiš kafu?" Upita me dok me gleda.

"Ovaj, naravno."

Podignem slušalicu i naručim kafu za Vuka dok nastavljam da pišem. Ponosna sam jer sam skoro pri kraju i sve sam uradila neverovatnom brzinom.

Gledam u Vuka koji izlazi iz kancelarije a pre samo minut je tražio kafu. Odmahnem glavom i pitam sama sebe čemu to? Jasno mi je da imam velike probleme ali on mi oduzima sposobnost razmišljanja kada je tu.

Kucanje na vratima me vrati iz razmišljanja i izgovorim samo kratko uđi.

Marija otvara vrata i tek tada ugledam Vuka kako nosi dve kafe.

"Hvala Marija, slobodna si." Marija klimne glavom ali izgleda kao da je ugledala duha.

"U redu, gospodine." Izađe iz kancelarije totalno pogubljeno.

"Ne želim sam da pijem kafu, izvoli."

"Hvala." Promucam i spustim pored laptopa.

"Dovoljno smo radili, koliko sam video uradila si mnogo više nego što je potrebno za jedan radni dan. Pričaj mi kako si provela ovih par meseci, kako je malena?" Zagrcnem se kafom kada mi okrene stolicu tako da se gledamo u oči. On želi da mu pričam  o delu mog života koji je propustio.

"Slušam te." Opusti se u stolicu dok me odmerava.

"Ništa se posebno nije dešavalo, malena je porasla i kasnije sam počela da radim. Samo ne znam kako sam se odjednom bez ikakvog obaveštenja premestila u ovoj firmi." Upitam ono što me najviše interesuje.

Pročisti glas i shvatim da sam ga uhvatila nespremnog.

"Mogli bi da iskoristimo ovo vreme na neki lepši način." Privuče stolicu tako da nam se kolena dodiruju.

"Pitala sam nešto Vuče." Ozbiljno ponovim i pokušam da se udaljim ali nažalost bezuspešno.

"Ne sviđa ti se ovde?" Približi se toliko da nas samo par milimetra razdvajaju.

"Nisam to rekla." Na ivici glasa izgovorim.

"Ekipo, da li ste za jedan ručak?" Aleksa odjednom proviri u moju kancelariju i crvenilo me istog trenutka oblije. Ovo je drugi put. Glupa sam.

"Ništa nisam rekao, nema me. Samo vi  nastavite." Zatvori vrata kao što je i rekao.

Vuk se nasmeje iako meni uopšte nije do smeha.

"Opusti se, to je samo Aleksa."

"Šta radiš posle posla?" Pogleda me i sigurna sam da je već smislio plan.

"Moram da idem kući, malena je sama."

"Okej. Onda sutra imamo malo drugačiji dogovor." Okrene se i izgleda kao da nešto razmišlja.

"Malo drugačiji dogovor?" Upitam ga.

"Da, samo dođi sutra na posao." Klimnem glavom.

"Možeš sada da ideš. Završila si."

"U  redu. Hvala."

"Vidimo se Katarina."

Pozovem taksi i žurim samo kako bih se što pre vratila kući i shvatila da je Nikolina sigurna.

_______________________

Priča se odužila, stižemo do 50 poglavlja. Nadam se da vama nije dosadno ❤️

Kao što sam obećala par poglavlja će biti samo Vuk i Kaća, kasnije... Videćete već😂❤️